СТВАРАЛАШТВО И ПСИХОЛОШКИ МЕХАНИЗМИ ОДБРАНЕ ЛИЧНОСТИ

STVARALAŠTVO  I   PSIHOLOŠKI  MEHANIZMI  ODBRANE  LIČNOSTI

Dubinska psihologija objašnjava nam da stvaralaštvo čitavog čovečanstva izvire iz nesvesnog dela ličnosti (individualnog, porodičnog, ili kolektivnog nesvesnog), odnosno iz naših psiholoških primarnih procesa. Tvorac dela Nelagodnost u kulturi, Sigmund Frojd (Sigmund Freud) pisao je : “nezadovoljene želje su pokretačka snaga iza fantazije…” (Freud,2010).  Celo naše stvaralaštvo, smatraju psihoanaliza i dinamska psihologija, svodi se na sublimaciju seksualnih nagona i našeg, frojdovski rečeno, “pandemonijuma”, dok ostali, pre svega jungijanski oblici dubinske psihologije pokretač stvaranja vide u opštečovečanskim arhetipovima i snovima, kao riznici mašte i kreacije. Bez obzira da li se slažemo sa Sigmundom Frojdom i njegovim panseksualizmom ili ne, izvesno je da ljudskog stvaralaštva ne bi bilo da nema onih snaga koje čovek želi da prevaziđe, pobedi, obradi, ili poništi. Bol i patnja „osuđuju“ nas na rad i ostavljanje tragova, a ako ljudska patnja nije nužno stvaralačka, sigurno je da ona ovaj stvaralački put otkriva svakom biću. Drugim rečima, umetnik i naučnik nisu stvaraoci zbog same činjenice da mogu da budu psihički oštećeni, poremećeni, ili bolesni. Međutim, ako oni jesu bili žrtve nekog psihičkog nedostatka, on je svakako snažno ubrzao, podržao i „nahranio“ njihov potencijalni put ka izlazu iz date teškoće, upravo kroz čin stvaralaštva.

 

 Odredba pojma „stvaralac“ 

U ovom odeljku, mi namerno nećemo govoriti “umetnik”, ili “naučnik”, nego ćemo koristiti izraz “stvaralac”, jer je naša bazična plauzibilna pretpostavka upravo to da svaki osvareni naučnik poseduje umetnički kognitivni potencijal, a da svaki ostvareni umetnik poseduje naučni kognitivni potencijal.

Iako se nekada smatralo da su nauka i umetnost u psihološkom kognitivnom smislu nespojivi i da se radi o sasvim posebnim psihološkim i kognitivnim profilima, ova pozitivistička predrasuda, kao isključiva, odavno je oborena. I danas ima naučnika koji veruju da se samo u psihologiji tzv. genijalnih ljudi umetnost i nauka spajaju i da se samo u retkim slučajevima “hladna i racionalna nauka” i “topla , iracionalna umetnost” ulivaju u kreativnu sposobnost iste osobe. U takvom se slučaju obično navode Leonardo Da Vinči (Leonard de Vinci), Buonaroti Mikelanđelo (Buonarroti Michelangelo), Nikola Tesla, Gaston Bašlar (Gaston Bachelard), Pavle Florenski (Pavel Florenskiй), ili,  posle drevnih i antičkih mislilaca, još poneki renesansni genije ili univerzalni velikan.  Leonardo i Mikelanđelo kretali su se sa lakoćom apsolutno kroz sve naučne i umetničke oblasti, od matematike do poezije, a isti je slučaj i sa Nikolom Teslom i ruskim filosofom Pavlom Florenskim. Francuski fizičar, matematičar i pesnik Gaston Bašlar je, ne grešivši mnogo u psihološkom smislu, dva profila, ili dva kognitivna stila svojih sposobnosti (matematičko-analitički dar i poetski dar) metaforički zvao “dan” i “noć”, odnosno misao jave i misao sna.

Psihološka analiza ovih velikih talenata pokazuje da istinski dar u svim pravcima i sa lakoćom spaja analitičke sposobnosti ličnosti sa njenim umetničkim sinkretičkim talentima. Sama činjenica da je jedan Gaston Bašlar mogao da bude briljantan matematičar i fizičar, a pored toga i stilista i pesnik, ruši pozitivističku dogmu da je stvaralac uvek ili jedno, ili drugo. Rekli bismo, da neki stvaraoci jesu kognitivno “unipolarni”, ali da mi a priori ne znamo zašto je to tako: da li zato što oni nemaju mogućnost da razviju drugačiji tip sposobnosti, ili jednostavno zato što to nikada nisu ni pokušali.  Ono što je nama važno, to je da oborimo načelnu pretpostavku da su različiti kognitivni “profili” međusobno nespojivi. Izvesno je da postoje osobe koje su darovite u jednom ili u drugom pravcu, ali, sama činjenica, da je među najvećim stvaraocima ova linija različitih psiholoških svetova gotovo izbrisana, i da je kod njih najteže razdvajati tzv. “kognitivne stilove”, najinteresantniji je podatak za psihologiju stvaralaštva. Prostim rečima rečeno, najvažnije saznanje jeste to da umetnik  u kognitivnom smislu jeste i naučnik, a da naučnik u kognitivnom smislu jeste i umetnik, istovremeno.

Poznato je da su sposobnosti govora, logičke analize i aritmetike “lokalizovane” u levoj hemisferi mozga, dok su vizuelnost, spacijalne i muzičke sposobnosti, uprošćeno gledano, “lokalizovane” u desnoj polovini mozga. Međutim, pogrešno je uprošćavanje koje tvrdi da je leva hemisfera mozga “svesna”, dok je desna “nesvesna”, budući da i jedna i druga polovina mozga obrađuju informacije veoma različitih ravni i da su one, u pravom smislu reči, u tom radu, preko nervnih impulsa koji idu kroz tzv. „žuljevito telo“ koje spaja dve hemisfere mozga, komplementarne. Međutim, kvalitet tih obrada nije isti. Celovitost doživljaja i razumevanja, holistički pogled na pojave jeste najvažnija osobina svesti desne hemisfere mozga. Sinteza rasparčanih delova pojedinačnog saznanja  pridružuje se ovoj prvoj osobini, odnosno sposobnost i sklonost posmatranju svih fenomena kao jedinstvenih i međusobno povezanih, što je, kako ćemo videti, najvažnija osobina istinskog spoznavanja prirode oko nas i sveta koji čini jedinstvo, tj. „unus mundus“. Sposobnost da se odmah uoči ono što logičari zovu  “isti objekt u svakom mogućem svetu”, odnosno da se svaki fenomen, ali on i samo on, sagleda u svim mogućim različitim , naizgled suprotstavljenim pogledima i svetovima, jeste dodatak ove sposobnosti našeg najdubljeg razumevanja stvarnosti i najveće moguće čovekove kreativnosti.

Iako se na ovom kognitivnom aspektu nećemo više zadržavati, jer to nije predmet naše studije, pokušaćemo samo ukratko da sažmemo data zapažanja.

Gorenavedeni zaključak (u slučaju sumnje ovo može da bude radna hipoteza), primenjen na rečnik kognitivističke Žan Pijažeove (Jean Piaget) psihologije inteligencije, ukratko bi značio sledeće: umetnik , a priori , u principu, nije čovek koji ne poseduje sposobnost operativnog stadijuma inteligencije, i apstraktne kombinatorike , već naprotiv, neko ko je uz ove sposobnosti (zahvaljujući njima) razvio i sačuvao  druge specifične faktore sposobnosti, odnosno talente.

Sama činjenica da naša saznanja o opštoj  (biološkoj i kulturološkoj, tzv. kristalizovanoj) inteligenciji i njenim odnosima sa posebnim faktorima sposobnosti, ili posebnim darovima i talentima nisu uvek sasvim precizna, čak i bez ikakvog relativizma, otvara nam ovde mnogo mogućnosti i kombinacija. Moguće je da osoba visoke opšte inteligencije poseduje samo neke primarne sposobnosti, moguće je, takođe da ne poseduje nijednu od njih kao posebno izraženu sposobnost, a moguće je i to da poseduje veliki broj takvih sposobnosti. Nama je jasno da visoka opšta inteligencija nije moguća bez sposobnosti analize i sinteze (u verbalnoj ravni verbalne dedukcije i indukcije), a u neverbalnoj ravni prostorne i geometrijske dedukcije i indukcije . Ali, zato je sasvim moguće da određena osoba pri tome ne poseduje muzički, ili crtački dar, ili da nema razvijen tzv. mehanički faktor, ili neki drugi primarni faktor od onih koji su davno izvučeni psihološkom faktorskom analizom.

Poznata je kognitivna korelacija između muzike i matematike (reč je o sličnim tipovima analiza, odnosno analitičke sposobnosti  potrebne  u matematičkoj sposobnosti, ali i u shvatanju kontrapunkta u muzici). Međutim, sva ova saznanja dala su podstrek teorijama o kognitivnim stilovima, ali time psihologija nije dobila mnogo objašnjenja više. Dobila je uglavnom više opisa, više definicija i više “jezičkih igara”, kako bi to definisao filosof Ludvig Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein).

Za nas je ovaj uvod bio važan tek toliko da bismo u psihološkoj ravni definisali stvaralaštvo i da bismo se od sada služili pojmom “stvaralac”, a ne naučnik, ili umetnik. Pojam “stvaralac” smatramo širim pojmom koji jedini može da objasni stvaralačku sintezu racionalnog i emocionalnog, bez deobe na “racionalnu matematiku” i “emotivnu poeziju”. Ono što nas pre svega zanima, nije jedno ili drugo, nego mogući i čudesni spoj ove dve komponente ličnosti koji dolazi do izražaja kod najvećih stvaralaca (ali ne znači da ga ne poseduju i manje veliki). Samo u takvom spoju naizgled protivrečnog, dimenzija transcendencije kojoj po definiciji teži svako stvaralaštvo, može da postane jasno vidljiva.

 

Premorbidna struktura ličnosti stvaraoca i (dobri i loši) mehanizmi odbrane ličnosti 

 

Odmah je jasno da od svih psiholoških mehanizama odbrane ličnosti, stvaralac najviše koristi one dobre i uspešne mehanizme u koje spadaju kompenzacija, “regresija u službi Ja” i sublimacija, a da je potiskivanje mehanizam odbrane ličnosti (nevoljno istiskivalje iz svesti neželjenih i neprijatnih misli, osećanja i impulsa) kome stvaralac u proseku pribegava manje nego drugi ljudi. Prema samoj definiciji, stvaralac najmanje potiskuje, jer predmet potencijalno potisnutog psihičkog materijala, gotovo uvek , biva upravo  motiv, a zatim sadržaj njegovog stvaranja. Drugim rečima, kod stvaraoca su  nesvesni i podsvesni  deo ličnosti bliski svesnom delu (iako su mehanizmi odbrane  automatski i nesvesni), budući da se u ovim delovima nalazi glavna motivacija i glavni  “materijal” za stvaranje, više nego za samo prilagođavanje Ega zahtevima i realnosti spoljašnjeg sveta.

Takođe, može se reći da stvaralac gotovo uvek dobro poznaje, ili oseća svoju tzv. premorbidnu strukturu ličnosti. Čak i ako ne poznaje (ako nije poznavao) naučne psihološke i psihopatološke pojmove, on vrlo dobro sluti šta ga je tokom detinjstva i života neumitno guralo ka stvaralaštvu, odnosno ka potrebi da za sobom ostavlja vredne tragove. Psihički poremećaji svakako nisu , sami po sebi, rodili naučna i umetnička dela. Ali, borba da se oni pobede, koja je vodila vrhunskoj sublimaciji jeste ono što otkriva suštinu svakog stvaralaštva. Upravo u ovoj tvrdnji  sadržan je sud i zaključak da veza između patološke strukture čoveka i stvaralaštva nije reverzibilna , odnosno da nije  veza u oba smera. Ako stvaralac jeste neko ko najčešće poseduje jasnu premorbidnu strukturu ličnosti koju zatim moćno sublimira, obradi, simbolizuje, iskoristi u “službi Ja”, (kada je u pitanju pozitivna “regresija u službi Ja” , ovaj mehanizam odbrane potapanja u fantaziju i vraćanja u realnost, takođe je kod stvaralaca uvek veoma snažan i psihoanaliza ga dobro opisuje) izvesno je da mnoge ličnosti sa ovakvim prtljagom ali bez stvaralačkog dara, nikada neće postati produktivne, niti  uspeti da ostvare nekakvo umetničko ili naučno delo.

Stvaralac se gotovo uvek, svesno, ili nesvesno , vraća psihološkom dubinskom arhetipu i celini. Prekid čoveka sa celinom iz koje je nastao, u psihoanalitičkom pogledu prekid kontakta sa majkom, anaklitički strah (*1) , rezultira u tome što svaki čovek nosi biološko sećanje na celovitost, tj.okeansko osećanje fetusa i majke. Ovo sećanje na prvobitnu celovitost ostaje motorna snaga čitavog našeg života, odnosno težnja da se izgubljena celina ponovo pronađe, težnja za spajanjem sa drugima ili sa idejom Boga. Oto Rank (Otto Rank) tvrdi da stvaralac posebno, mnogo više nego drugi ljudi, oseća krivicu zbog odvajanja od prvobitne celine i da on najjače oseća prvu traumu zbog gubitka celovitosti koja je zabeležena u našem biološkom sećanju, ali se on najbolje i “popravlja” tako što se kroz svoje delo uvek vraća celini. Iako ovu početnu traumu tokom života razreši veoma mali broj ljudi, stvaralac je među njima, jer on uspeva da ponovo pronađe zajedništvo Ja i Ne-Ja. Stvaralac mora da se usami da bi stvarao , ali se potom, preko svoga dela, pokajnički vraća u zajednicu koju je napustio. Svako stvaralaštvo je, u biti, nadmetanje autora sa samim sobom, a zatim nadmetanje sa suštinom postojanja, odnosno sa stvaralačkom snagom kosmosa.

Svi znamo da je u psihoterapiji kontakt stvaraoca sa snovima  po definiciji dobar, odnosno da je prohodnost između svesnog i nesvesnog dela ličnosti gipka.

Znamo da je Karl Gustav Jung (Carl Gustav Yung) patološkim delom ličnosti smatrao ne toliko snagu nesvesnog, koliko radikalnu šizmu, rascep između svesnog i nesvesnog dela ličnosti, odnosno , nedostatak kontakta sa samim sobom.  Jungov put individuacije , ili, mnogo ranije, hrišćanski put oboženja o kome piše još sveti Maksim Ispovednik u 7. veku, upravo podrazumeva psihološki put mudrosti i spajanja suprotnosti. U tom putovanju ka spajanju suprotnosti ljudske prirode, kroz prevazilaženje agresivnih i sebičnih motiva, rađaju se mnogo dublji uvidi , a svaki dubok uvid čoveka nužno vodi suštini smisla i besmisla našeg postojanja.

*1 trauma rođenja, razdvajanje uzrokovano rođenjem koje rađa kasniji egzistencijalni strah od nestajanja

 

Poseban oblik stvaralaštva u psihološkom smislu reči, u pravcu analitičke psihologije, jeste upravo dubinski psihološki rad na samome sebi, koji se pretvara ili u vidljiva dela oko nas, ili u unutrašnji misticizam (*2) i trajni preobražaj ličnosti, ili u ova oba.

Da bi stvarao , umetnik se nužno potapa u nesvesne procese i često regredira na niži stupanj psihičkog funkcionisanja u toku samog stvaralačkog čina. Ovaj proces psiholozi i psihoanalitičari opisuju kao «regresiju u službi Ja», koja je umetniku potrebna da bi iz nesvesnog dela svoje ličnosti, ili kolektiovne ličnosti, crpeo motiv stvaranja, kao iz sna. Međutim, upravo snagom svoje stvaralačke ličnosti, umetnik iz toga procesa izlazi neoštećen i sa stvorenim umetničkim delom, za razliku od psihički bolesnog čoveka koji ostaje u bolesnoj regresiji, ne vraćajući se više u ravan realnosti. Možda je zaista svaki stvaralac neurotičar, ali ne i obrnuto, kako je smatrao Vilhelm Štekel (William Stekel). Međutim stvaralac je često iskušavan i od tzv. graničnog ili psihotičnog regresivnog psihičkog stanja, sa kojim se bori isključivo zahvaljujući svome stvaralačkom delu.

Razlika između stvaraoca i psihotičnog bolesnika sastoji se u tome što psihotični bolesnik koji nema stvaralačke sposobnosti ili određeni dar (ukoliko u njegovom funkcionisanju dođe do regresije i preplavljivanja Ega nesvesnim procesima) ostaje paralisan u regresivnoj bolesti, dok stvaraoc iz takvog stanja , kroz svoje stvaranje, sam, vremenom, uspeva da izađe.

Rečeno je već da stvaraoc neprestano živi sa strahom od smrti, ali ga on pretvara u delo , prevazilazeći ga i ne dozvoljavajući mu da postane patološki motivator. Poznato je da je Nikolaj Gogolj (Nikolaj Vasiljevič Gogolj)  patio  od manijakalno-depresivne  psihoze,  takođe i Šarl Bodler (Charles Bodler), kao i mnogi drugi. Dostojevski (Fjodor M. Dostoevskiй) je u svojim romanima izvanredno opisao shizoidne likove, te je moguće da je i njegova tzv. “premorbidna struktura ličnosti”  imala shizoidnu crtu. Van-Gog (Van Gogh) je patio od ozbiljnih psihotičnih smetnji, a  žrtve određene psihopatologije bili su i Pablo Pikaso (Pablo Picasso),  Salvador Dali (Salvador Dali) i drugi brojni stvaraoci… Francuski psihoanalitičar  Žak Lakan (Jacques Lacan) sam je za sebe tvrdio da je “latentni paranoik”, odnosno da je njegova “premorbidna struktura ličnosti” paranoidna, iako on, kako je govorio, nikada neće oboleti, jer stvaralački impuls dominira celinom njegove ličnosti.

 

*2 pokrenut procesom unutrašnjeg preobražaja, odnosno metanoje

 

Veliki stvaraoci su jedini koji uspevaju da putem svoga stvaralaštva, odnosno, upravo zahvaljujući njemu, drže pod kontrolom sopstvenu latentnu ili ispoljenu patologiju, tj. da je preobraze u kreativno delo.

Koji  tipovi patologije su najčešći kod umetnika ili stvaraoca ?

 

Melanholija kao bolest razmišljanja

 

Na ovo drevno pitanje nije jednostavno dati odgovor, ali se može reći da je u celini gledano, ako se uzme u obzir motiv i tema stvaranja najvećih stvaralaca, odnosno njihova najčešća obrađivana tema smrti, kategorija stvaralačkih ličnosti najpodložnija oboljenjima iz grupe «afektivnih psihoza», posebno depresije i melanholije. Ovde je pre svega reč o tzv. premorbidnoj psihološkoj strukturi ličnosti umetnika, koja upravo zahvaljujući postojanju određenog dara (talenta*(3)) , često ne prelazi crvenu liniju bolesti ili se kroz sam proces stvaranja, snagom umetnikove ličnosti, uspešno drži pod kontrolom, odnosno zaleči. Nema gotovo nijednog velikog stvaraoca ili umetnika koji svoja dela nije posvetio problemu i temi smrti, izlazeći tako, često i bez rada psihoterapeuta, sam, kroz svoje stvoreno delo, iz stanja akutne melanholije ili teške depresije.

U trećem veku naše ere, u drevno doba hrišćanskog Egipta, verovalo se da je ljudska tuga greh, budući da tužan čovek nije mogao dovoljno da se posveti Bogu. Čak i Sveti Toma Akvinski (Tommaso d’Aquino) smatrao je da je tuga slabost, ili porok duše i da tužne ljude treba kazniti, ili prognati iz zajednice. Melanholija je bila objašnjena kao „bolest preteranog razmišljanja i preteranog postavljanja pitanja. Trebalo je , prosto, prestati razmišljati i prestati postavljati egzistencijalna pitanja, najkraće rečeno, aktivirti mehanizam odbrane potiskivanja, kako bi melanholično stanje nestalo. Ali, jasno je da velikim stvaraocima nije bilo moguće da prestanu da misle, tj. da potisnu onaj sadržaj čija je obrada i sublimacija bila upravo definicija stvaralaštva.

 

*3 uzdržavamo se od ovog pojma budući da on prvobitno označava drevnu monetu

 

Stvaraoci, po sebi, najmanje psihološki potiskuju, upravo zato što je njihovo najjače oružje  psihološka obrada-sublimacija, dok u potiskivanju njen rad ne postoji. Ličnost koja usled slabosti Ega (ne)uspešno potisne tugu ili melanholiju, retko može od potisnutog sadržaja da stvori sliku, filosofsko delo, ili muziku, jer stvaralačka dela nužno predstavljaju krunu psihološke pobede nad ništavilom, strahom, tugom i zlom, a ne bežanje pred njima, odnosno njihovo izbegavanje, ili duboko potiskivanje.

Tek u doba renesanse, ponovo ćemo se setiti antičke genijalnosti Hipokrata (Ἱπποκράτης ὁ Κῷος) i opet revalorizovati njegovo učenje o biološkim korenima tuge i melanholije, usled lučenja u mozgu crne žuči, odnosno melanina, koji uzrokuje tugu. Proganjanje melanholičnih ljudi i umetnika tada će prestati, a Erazmus ( Erasme, 1964)  će otići u drugu krajnost novim i romantičnim poimanjem svakog oblika patnje ili duševne bolesti, u  manifestu Pohvala ludilu.

Tema smrti , dakle, ostaje sveprisutna kod najvećih stvaralaca. U filosofiji njome su se bavili: Stojici, Epikur (Έπίκουρος / Epicouros), Sokrat (Σωκράτης/Sōkrátēs), Kant (Immanuel Kant), Monteskije (Charles de Montesquieu), Volter (François-Marie Arouet, dit Voltaire), Montenj (Michel de Montaigne), Šopenhauer (Arthur Schopenhauer), Kjerkegar (Soren Kierkegaard), Paskal (Blaise Pascal), Bergson (Henri Bergson), Ruso (Jean-Jacques Rousseau), Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein), Marks (Karl Marx), Jankelevič (Vladimir Jankélévitch), Hegel (Georg Wilhelm Friedrich Hegel), Hajdeger (Martin Heidegger), Niče (Friedrich Nietzsche), Sartr (Jean-Paul Sartre). U nauci njome su se bavili: Levi-Bril (Levy Bruhl), Frejzer (James Frazer), Frojd, Jung (Carl Gustav Yung), E. Moren (Edgar Morin), Vajsman (Ester Vaisman ), Tesla...                                                                             

U književnosti temom smrti  bavili su se: Dostojevski, Tolstoj (Lev Tolstoй), Majakovski (Vladimir Maяkovskiй), Gete (Wolfgang Goethe), Malarme (Stéphane Mallarmé), Rilke (Rainer Maria Rilke), Remark (Erich Maria Remarque), Nerval (Gérard Labrunie, de Nerval), Prust (Marcel Proust), Balzak (Honoré de Balzac), Igo (Victor Hugo), Hajne (Heinrich Heine), Hofman (Ernst T.W.Hoffmann), Kafka (Franz Kafka), Kami (Albert Camus), E.A.Po (Edgar Allan Poe),  Žorž Bataj (Georges Bataille)…

U slikarstvu temom smrti bavili su se: Rembrant (Rembrandt Harmenszoon van Rijn), Goja (Francisco de Goya), Direr (Albrecht Dürer Junior), Munk (Edvard Munch)… U muzici: Čajkovski (Piotr Ilьič Čaйkovski), Rahmanjinov (Sergeй Rahmaninov), Šostakovič (Dmitri Dmitriyevich Shostakovich), Vagner (Richard Wagner), Mocart (Wolfgangus Amadeus Theophilus Mozart), Šuman (Robert Schumann), Betoven (Ludwig van Beethoven)…  Ali, pođimo redom.

Vrhunska stvaralačka psihološka sublimacija (uz pomoćne mehanizme: pozitivno pomeranje i simbolizaciju), kao i “regresija u službi Ega” (povratak iz realnosti u fantaziju i natrag) melanholične strukture ličnosti jednog Marsela Prusta koja je na momente (a u stvaralačkom delu svakako) mogla da pređe u akutnu depresiju , zaslužna je za najlepša dela književnosti : U seni devojaka cvetova, U potrazi za izgubljenim vremenom, Svanova ljubav, i druga…. Naravno, nisu za to zaslužne sama melanholija i intenzivna tuga kao takve, već njihove vrhunske psihološke obrade. Na isti način Žerar de Nerval u svojoj preobraženoj , obrađenoj melanholiji teži besmrtnosti kroz pokušaj da se ponovo otkriju ključevi alhemije. I pored ovoga, kraj njegovog života je tragičan, ali je on taj kraj već davno naslutio onda kada je osetio da se “san širi njegovim stvarnim životom” (Nerval, 2016).  Pisanje je od tada za Nervala bila organska potreba, “biti ili ne biti”, upravo to što ona kod pravih stvaralaca gotovo uvek jeste, kao prolazak kroz veliku tugu i  vraćanje celini “okeanskog sve”, vraćanje slici majke od koje je rano odvojen.

Žan Pol Sartr daje jedan od najboljih i najdetaljnijih fenomenoloških, doživljenih opisa upravo suštine melanholije koja povremeno prelazi u ozbiljnu depresiju, u romanu Muka .

Ali, i mnogo dalje u istoriji, blaga melanholija pratila je  jednog Mišela de Montenja koji se u svom filosofskom delu, između ostalog  bavi temom smrti,  rođenja i  dvojnika. Montenj od Plutarha preuzima priču o miletskim devojkama koje su sebi oduzimale život pošto se pogledaju u ogledalo gde su videle starost i smrt, a zatim razvija svoju misao od filosofskih  do pravnih postavki.

Artur Šopenhauer nosio je u sebi, takođe, duboku melanholiju. Kada smrt ne bi postojala, bilo bi čak teško razmišljati o filosofskim pitanjima, a bol i iluzija glavne su kategorije individualnog života, smatrao je on, svestan ogromne motivacione snage ove svesti u sopstvenoj introspekciji. Ko daje život za otadžbinu, daje svoje Ja drugim sunarodnicima, a ono u njima nastavlja da živi, tvrdio je  Šopenhauer, tvorac misli o Dolini suza . Treba težiti ukidanju individualnosti  (ovo jeste antipod  filosofskom stavu Ničea), da bi se taj teorijski i psihološki problem razrešio. Šopenhauer nam ostavlja Svet kao volju i predstavu, Metafiziku polne ljubavi, i  intuitivno delo O geniju.

Temom strepnje pred fenomenom smrti bavio se i Seren Kjerkegor, takođe , u osnovi jak , iako sublimirani, melanholik. Pisanje mu je pomoglo da iz sebe izbaci Strah i drhtanje i Pojam strepnje, a kroz obradu svoje patološke tuge stvarao je Stadijume na životnom putu.

U svojim melanholičnim trenucima i u Mislima, Blez Paskal razvio je filosofiju srca koja se naknadno obraća mislima i daje im podstrek. Osuđujući olako potiskivanje misli o smrti i ne razmišljanje o njoj, zaključio je da je nužno ili odbaciti problem smrti ili pokušati da se veruje, da se priđe veri. Oštro se suprotstavljao potiskivanju ove misli (mi bismo rekli, lošem mehanizmu odbrane), gotovo intuitivno živeći po receptu današnje dubinske analize i psihoterapije.

Filosof Ludvig Vitgenštajn u jednom delu svog života veoma depresivan, sa prejakim Super-Egom koji ga je stezao u psihološki obruč, u razmišljanjima i esejima o samoubistvu, zaključuje da  o smrti ne možemo smisleno ni da govorimo  i da bi zato  etički ispravan život trebalo da bude prosto srećan život i obrnuto, neispravan život, trebalo bi da bude nesrećan život. Misao o smrti u stvari je nesrećno bitisanje, smatrao je on, takođe ne potiskujući, već osvešćujući psihološku suštinu,  upravo onako kako bi to danas podvukla dubinska psihološka analiza.

Martin Hajdeger u trenucima melanholije bavi se temom večne strepnje: «Čovek je biće usmereno ka smrti» (Heidegger, 2012), piše on. Jedina njegova tema , u suštini,  jeste Biće i vreme.

Moris Meterlenk (Maurice Maeterlinck) i Moris Bares (Maurice Barrès) takođe su bili melanholično opsednuti temom smrti u svojim delima.

I francuski pesnik Stefan Malarme u dubokoj melanholiji  proganjan je fenomenom smrti koji kroz pesničku sublimaciju uspeva da nadjača.

Rajner Marija Rilke pisao je: «Živeti znači uvek samo živeti sopstvenu smrt» (Rainer, M.R., 2018.).

Pesnik Hajnrik Hajne u melanholičnom delu  Put po Harcu  kaže  :»najveći strah obuzima nas kada u noći punoj mesečine slučajno ugledamo svoje lice u ogledalu» (Hajne, H.1950.) . On u sopstvenom pokušaju sublimacije  opet načinje temu smrti, ponovnog rođenja, dvojnika ili đavola.

U  opsednutosti i u kompozitnoj psihološkoj dijagnozi, Volhgang Gete pisao je da je smrt bliskog bića za nas uvek paradoksalna. Ali, njegov junak Verter (odnosno, sam on, Gete) kroz duševne patnje umire, posle čega sledi katarza i pobeda nad smrću, odnosno pobeda nad  unutrašnjom psihološkom napetošću.

Ričard Vagner u jakoj melanholiji dolazi do dubinskog psihološkog uvida stare povezanosti smrti i ljubavi, Tanatosa i Erosa, rađajući iz ovoga snažnu muziku  Tristana i Izolde .

Rembrant u Doktoru Faustusu sublimira svu svoju skupljenu melanholiju i depresiju.

Ludvig Van Betoven teški oblik depresije stapa sa veličanstvenom muzikom u Eroici potpuno pobeđujući tugu i potištenost. Šuman i Čajkovski   sklonost depresiji takođe ulivaju u svoju muziku, a genije Sergeja Rahmanjinova kulminira u melanholiji Ostrva mrtvih.

Edgar Alan Poe u noveli Vilijam Vilson bori se sa depresivnim mislima, dok Lav Tolstoj svoje smirenje i izlazak iz depresije nalazi tek posle romana Smrt Ivana Iliča.

Vladimir Majakovski u idealizaciji, ali i u depresivnoj fazi manijakalno-depresivne ciklične psihoze i u rečima upućenim “budućem hemičaru” moli: «Vaskrsni najpre mene, jer sam toliko voleo život !» (Majakovski,1983.)

Filosof Vladimir Jankelevič u melanholiji stvara muziku i piše: «Iskustvo i metafizičko spajaju se pred ogledalom» , a zatim poručuje: «Čovek je večiti smrtnik» (Jankélévitch, 2003.).

Sigmund Frojd, znamo, razmišlja o Tanatosu i zaključuje da postoji veza smrti i seksualnosti, kao i smrti i Edipalnog kompleksa.

Karl Gustav Jung, koga ne poznajemo kao melanholika (ali u nekom smislu ni ta pretpostavka nije isključena), u svom delu   Život i smrt tvrdi : ogromna je snaga Arhetipa besmrtnosti. “Sami pacijenti pred smrt često pokazuju simbole ponovnog «rođenja»: menjanje mesta boravka i želju za putovanjem” (Jung,2016.).

Jedan od najvećih istraživača u antropologiji, francuski antropolog i filosof, istraživač fenomena smrti u svim njegovim oblicima, Edgar Moren (Morin, 1951), takođe je, kako sledi iz njegovih pisanja, pritajeni melanholik. Iz čitavog njgovog dela izviruje racionalizacija kao mehanizam odbrane ličnosti pred pojavom koju Moren istražuje više decenija.

Sve ove melanholične  strukture ličnosti (reč je o najčešćem premorbidnom psihološkom tipu kod stvaraoca), kao da su, svesno ili nesvesno, u svom delu primenjivale stoički savet da čovek u životu treba da se priprema za smrt. Ovi stvaraoci u suštinskom smislu reči nisu pribegavali najčešćem mehanizmu odbrane ličnosti – potiskivanju, već bi bolni sadržaj očuvali na površini svesti i intuitivno se, upravo kroz svoje delo, pobednički suočavali sa njim. NJihovi strah i anksioznost bi u tom trenutku nestajali (*4). Za razliku od njih, neurotičari koji nisu stvaraoci, psihološki potiskuju. Upravo zbog ove suštinske razlike između  stvaraoca i onih koji to nisu, stalni utrošak energije da bi se održalo potisnuto, tzv. kontrainvesticija (koja se kod neurotičara ogleda u simptomima slabosti i beznađa), stvaraoce, bar u trenutku njihovog rada i inspiracije, ne može da pogodi, kako god da se to stvaralaštvo završi i kako god da se stvaralački život okonča. Prosto, kada prestane sublimacija , prestane i sam život organskog stvaraoca (na našim prostorima slučaj Branka Miljkovića ili Branka Ćopića ovo odlično pokazuju).

Ali, izvesno je, zato, da se svi ovi daroviti ljudi potapaju u regresiju i fantaziju (agresivnu ili infantilnu fantaziju) i iz nje se tokom rada oslobađaju plivajući ka površini realnog života u kome se rađa njihov roman, pesma, slika ili nauka (“regresija u službi Ja”) . Na isti način, Fjodor Mihajlovič Dostojevski, preko svoga lika Raskoljnjikova i njegovog čina ubistva stare lihvarke, oslobađa  se velike agresivne napetosti u samome sebi.

Ovo nipošto ne znači da i drugi loši i neuspešni mehanizmi odbrane ličnosti nisu prisutni kod stvaroca. Ali, izvesno je da ni prosta regresija, ni reakcionarna formacija, ni racionalizacija, ni preterana idealizacija, pogrešna introjekcija, pomeranje, bežanje u bolest, konverzija u telesni simptom, projekcija, inhibicija, poništenje, ili eventualno autoagresivno samokažnjavanje (slučaj Van Goga) ne uspevaju suštinski da poremete sam čin stvaranja. Takođe, Albreht Direrova melanholija prepoznatljiva je u svim njegovim portretima i autoportretima, kao i u beleškama i u knjigama, bez obzira na analitičku inteligenciju (matematika i geometrija) ovog genija. On je još jedan egzaktan primer kako se naučna inteligencija i emocije spajaju i kako nijedno pozitivno znanje ne može u pravom smislu reči da nas udalji od egzistencijalnih pitanja našeg trajanja na Zemlji, odnosno od pitanja odnosa prema smrti i prema Zlu.

Mnogi stvaraoci pokazuju izvesne psihopatološke simptome, ali ovi simptomi u osnovi ne uspevaju da ih spreče, ili parališu u njihovom radu, što se inače redovno dešava nestvaralačkim ličnostima. Čak i mehanizam identifikacije sa agresorom, jedan od najtežih neuspelih psiholoških mehanizama odbrane , nalazimo ponekad kod velikih stvaralaca.

*4 strah nestaje u trenutku kreacije putem sublimacije i transformacije destruktivnih i neprijateljskih impulsa, odnosno nagona smrti, prisutnom u svakom ljudskom biću

 

Sigmund Frojd je, recimo, u određenom trenutku svoga života, posle sarajevskog atentata na austrijskog cara Franca Ferdinanda (Franz Ferdinand), u jednoj primitivnoj generalizaciji koja mu se afektivno i u besu, u rasuđivanju „provukla“, srpski narod nazvao malim i divljim narodom. Za čoveka takvih umnih i kreativnih sposobnosti i takve moći analize duše kakav je bio Sigmund Frojd, ovakva uprošćena izjava predstavlja tipičnu identifikaciju sa agresorom jednog „uljeza“ iz neke druge i drugačije kulture, kakav je on sam bio. Budući jevrejskog porekla i nasleđa, ovom nesvesnom identifikacijom sa agresorom, Frojd je u samome sebi ubijao strogog Boga Jahvea i s mukom se prilagođavao protestantizmu, koji je postajao njegov novi „Super-Ego“, iako je u početku bio potencijalni duhovni agresor. Međutim, čak ni ovakvi padovi u realnom životu i diskursu, bitno ne mogu da skrenu stvaraoca sa njegovog puta . Ne bi Sigmund Frojd bio velikan, da nije imao psihološki osvrt na samu svoju reakciju post festum. Pred kraj života, Frojd je tvrdio da u političkom životu on sam ne predstavlja ništa, tj. da on politički ne ume da rasuđuje, niti da bi tako nešto imalo bilo kakvog psihološkog smisla. Onoga trenutka kada je doneo ovakav zaključak, on je svoju identifikaciju sa agresorom, na neki način,  a posteriori, korigovao.

Upravo taj neverovatan momenat snage i autoregulacije koji žilavo čuva svakog darovitog čoveka, bez obzira na loše mehanizme odbrane kojima ovaj ponekad pribegava, ili čak izvesne simptome koje poseduje, jeste najtajnovitiji momenat moći i dubine stvaralaštva.

Paranoidna i projektivna struktura Franca Kafke rodila je dela Proces i Zamak , tj. misao odbijanja života u totalitarnom društvu. Paranoidna premorbidna struktura Kafkine ličnosti, projektivnost i sklonost mehanizmu samokažnjavanja (prejako Nad-Ja), dobrom sublimacijom autora, prebačene su uspešno njegovim delom na opšti plan i tako, kroz književnost, univerzalno predate svim ljudima.

Manijakalno-depresivna struktura (nećemo reći akutna psihoza, mada je nekada, prema sačuvanim svedočanstvima, prelazila i tu graničnu liniju) Nikolaja (Vasiljeviča) Gogolja  zaslužna je za gotovo sva njegova pisanja koja su u depresivnoj fazi pripremana, a u hipomaničnoj ostvarivana. Od Mrtvih duša, do Revizora, od tuge do smeha, ciklirao je Gogolj tokom čitavog života, prelazeći iz depresivnog stanja u manično, i obrnuto. Boravak u ruskim manastirima i samo pisanje, najviše su mu pomogli da nađe pravu meru sublimacije i smirenja.

Shizoidna struktura  Dostojevskog jasno izviruje iz romana: Idiot, Dvojnik, Kockar, Braće Karamazovi, Igrač, Adolescent itd. U romanima Dostojevskog vidimo, manje ili više izražene gotovo sve mehanizme odbrane ličnosti. Potpuno je jasno da Dostojevski pišući osim o ruskom narodu, govori , pre svega, o samome sebi.  Delo Dvojnik odaje i melanholičnu sliku Dostojevskog, dok Zločin i kazna odaje projektovanu agresiju. Međutim, Dostojevski je pre svega odličan primer epileptične strukture ličnosti (*5) sa izraženim psihičkim manifestacijama (temporalna epilepsija), bolesti od koje su inače bolovali i apostol Pavle, i prorok Muhamed.

Upravo Anri Gasto (Henri Gastaut), ali pre svega Eugen Blojler (Eugen Bleuler) istraživali su  afektivnu epilepsiju, nekadašnju  “svetu bolest” u obliku “poruka Bogova”, odnosno “električnu moždanu oluju” iznenadnog i nekontrolisanog velikog broja moždanih ćelija koje šalju pojačane impulse. Pored neurološkog objašnjenja afektivne epilepsije, Sigmund Frojd je u svom tekstu Dostojevski i oceubistvo ponudio i jedno psihoanalitičko objašnjenje ove bolesti interpretirane kao samokažnjavanje zbog želje za ubistvom surovog oca (reč je o ocu Dostojevskog).  U eseju „Dostojevski i oceubistvo” neizbežno se ponovo sudaramo sa Edipovim kompleksom, kao neurotičnim konfliktom samog autora. Međutim i Sigmund Frojd koji odlično analizira borbu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog sa ocem, takođe je prošao kroz tu istu borbu i svoje najsmelije idejne i terapeutske teze uspeo je da iskaže tek posle smrti autoritarnog oca.

Nešto slično nalazimo i kod Van Goga, ali sa jakim autoagresivnim primesama (i epileptoidnim poremećajima) koji su već prelazili u bolesno stanje. Jedino je stvaralačko slikarsko delo dalje štitilo Van Goga od loše bolesne regresije koja se otrgla kontroli njegovog Ja, odnosno od psihotičnog samouništenja.

Autistična struktura ličnosti Albera Kamija, pomešana sa melanholičnim psihološkim sklopom rodila je Stranca i druge romane, a na fenomen smrti  takva ličnost gledala je kao na izazov  snage individualnosti: odbijanje života u društvu i ponovo (rađanje iz smrti) vraćanje te iste želje za zajednicom.

Neuroza Adlerovskog (Alfred Adler) kompleksa inferiornosti Fridriha Ničea (sa gotovo svim poznatim mehanizmima odbrane ličnosti) odavno je dobro poznata, i upravo njena ogromna unutrašnja motorna snaga darovala je čovečanstvu kompenzatorsku filosofiju

*5 u romanu Idiot, kroz književnu sublimaciju ovu strukturu nosi knez Miškin koji izvanredno opisuje svoje psihičko stanje pred sam epileptički napad

 

Nadčoveka, kao i vitalističko učenje protiv propovednika smrti, dela:  S one strane Dobra i Zla, Tako je govorio Zaratustra i druga.  Može se pretpostaviti da je upravo introjekcija agresivnog objekta u njegov Ego i Super-Ego (Ja i Nad-Ja) najzaslužnija za neurotičnu agresivnost koju je Niče ispoljio u svojim analizama hrišćanstva, ali, umesto da  postane ekstremistički vođa, Niče ipak ostaje briljantan filosof!). Smrt nosi zanos kao i život, smatrao je on. Nužno je zato odbaciti kulturu i stvoriti sasvim novu individualnost ponovnim podsticajem biološkog u ljudskom biću. Pobeda nad smrću nalazi se u ekstazi koja uvek probija granice našeg Ja, zaključio je Niče.

Opsesivno-kompulsivna neuroza samo je jedan deo bogatog psihološkog mozaika koji je u svojoj duši nosio Nikola Tesla (od ovog poremećaja patio je i Antonin Dvoržak (Antonín Dvořák)). Zbog vrhunske stvaralačke sublimacije, njegov genije je, naravno, bio iznad svega ovoga, ali može se pretpostaviti da je upravo ovakva psihološka pozadina bila dobrodošla Tesli u slici sveta stalnih, opsesivnih i beskrajnih naučnih i empirijskih provera koje će genijalnošću zadužiti čitavo čovečanstvo.

Salvador Dali (Salvador Dali) patio je od narcisoidnog poremećaja ličnosti i megalomanske manije veličine, idealizacije samoga sebe, ali osim jake ekstravagantnosti i egzibicionizma, ceo ovaj sklop ličnosti  uglavnom se nije odlio u klasičnu patologiju, već na njegove fotografije i platna, kao i u libreto za operu Biti Bog.

Paranoidna premorbidna struktura francuskog psihoanalitičara i pisca Žaka Lakana bila je podstrek za početak jedne veoma zanimljive dinamske naučne teorije. Na ovu svoju psihološku prirodu, koja je ostala samo struktura i koja naravno, nikada nije prešla granicu patologije, Lakan se često javno osvrtao tokom svojih predavanja. Ostala je čuvena njegova rečenica upućena studentima: “Ja sam, drage kolege paranoik, ali ja nikada ne mogu da postanem bolestan” (*6). Kraj ove misli možemo da dodamo mi sami:  „Moja sublimacija i stvaralačko delo toliko su jaki da čak ni moja premorbidna  psihološka struktura ličnosti njima ne može apsolutno ništa“.

 

 

*(6) autorka ovog teksta spada u nekadašnje pariske studente koji o ovim rečima profesora Lakana svedoče

 

Na kraju, primećujemo, ne bez radosti, naravno, da među ovim “premorbidnim” (ili morbidnim) psihološkim strukturama velikih stvaralaca, po pravilu najmanje nalazimo  psihopatsku strukturu ličnosti, odnosno strukturu psihopatije, a najviše strukturu neuroza ili dispozicija iz grupe afektivnih psihoza, u kojima vodstvo ima, ne toliko ispoljena, koliko latentna depresija, tj. melanholija .

 

 

Pozitivni pol nadkompenzacije u kome psihološki simptom izčezava

 

Od pamtiveka, već u drevnim mitovima svih naroda, pominje se fenomen inferiornih čovekovih organa na kome kasnije insistira Alfred Adler u svojoj teoriji psihologije inferiornosti, kao i u opisima prevazilaženja telesnih i organskih nedostataka od strane različitih heroja, što predstavlja najranije poimanje procesa nadkompenzacije. Stari mit o slepom strelcu koji uvek pogađa cilj, povezan je sa  sagom po imenu William Tell. Takođe, citat iz Grimove (Grimm) nemačke mitologije svedoči koliko koncept kompenzacije i nadkompenzacije inferiornog organa odgovara popularnom osećanju: “Mi pronalazimo želju za udovima kod junaka kao i kod bogova. Orin je jednook. Tir – jednoruk, Loki – hrom, Hoeder – slep, Vidar – nem, Hagano takođe jednook, Valkeri – jednoruk, Ginter i Viland su hromi i postoji dobar broj slepih i nemih heroja ” (Grimm 2007.).

Stvaralački deo nadkompenzacije odlično je ilustrovan u projekcijama psihe pesnika Šilera (Friedrich von Schiller) . U nadkompenzaciji , tj. u drami  o strelcu Viljemu, Šiler otkriva veliki broj aluzija na nadkompenzacije vizuelnog organa, rečima koje se tiču oka i njegove funkcije , tj. slepila, imajući (nesvesno) u vidu sopstveni projektivni odnos prema  inferiornom organu. Šiler je i sam imao slabe oči, patio je od stalnih upala očiju, a od ranog detinjstva do punoletstva, bolovao je od rigidnog treptanja. Prema nekim svedočenjima cela porodica Šiler dobila je ime upravo zbog razrokosti.  Takođe, slikar Piero de la Frančeska (Piero della Francesca), koji je posebno zaslužan za umetnost perspektive, postao je slep u zrelom dobu. Poznat je, isto tako, jednooki slikar Lenbah (Leinbach), a slikar Mateiko (Jan Alojzy Matejko) radio je svoja dela u jakoj kratkovidosti. Francuski umetnik Mane (Edouard Manet) bolovao je od astigmatizma. Istraživanja u ovom pravcu otkrila su na različitim uzorcima da među samim studentima umetnosti,  sedamdeset posto njih boluju od određenih optičkih poremećaja.

Među govornicima, glumcima i pevačima takođe se veoma često nalaze različiti oblici nadkompenzacija zbog inferiornosti relevantnih organa (upotrebljavamo rečnik Alfreda Adlera). Biblija svedoči o Mojsiju koji se veoma teško izražavao, dok je njegov brat Aron bio obdaren za besedništvo. Mucavi Demosten postao je najveći besednik drevne Grčke. Kamil Demulan (Camille-Benoît Desmoulins) je takođe mucao, ali njegovi savremenici svedoče da je uspevao tečno da održi briljantan govor. Rekli smo već da je francuski šansonjer Šarl Aznavur ( Charles Aznavour) u detinjstvu patio od nedosttka jedne glasne žice, ali upravo ovaj organski manjak dao  je kasnije specifičnu , toplu i jedinstvenu boju njegovom glasu.

Najveći muzičari  su veoma često imali nevolje sa sluhom. I Betoven (Ludwig van Beethoven) i Robert Francis (Robert Francis) bili su gotovo potpuno gluvi, a Klara Šuman (Clara Schumann)  imala je teškoće sa sluhom i govorom u detinjstvu. Svi oni psihološki su pozitivno nadkompenzovali svoje inferiornosti poništavajući ih svojim talentom, bolje reći darom, tj. stvarajući od njih  izuzetna umetnička dela.

 

Odsustvo ili praznina u ranom detinjstvu „osuđuju“ nas na stvaralaštvo

 

Rano iskustvo, afektivno vezivanje, u literaturi poznato kao „attachement“, od neprocenjive je važnosti za razvoj ljudske ličnosti. I dinamska psihijatrija i psihologija, ali i etologija (disciplina koja komparativno proučava životinje) svedoče o neprocenjivoj vrednosti ranog afektivnog perioda , ili perioda „utiskivanja“ za razvoj ljudske ličnosti, ali i za normalan afektivan razvoj životinjskih vrsta počevši od onih koje su na nižem stupnju od sisara, pa naviše. U istom smislu, emotivno lišavanje u ranom periodu ostavlja veliki trag na odojče, kako ljudsko, tako i na mladunče životinjskih vrsta. Ukoliko je u ranom detinjstvu došlo do afektivnog lišavanja, usled neadekvatnog ponašanja majke, ukoliko je mladunče ostavljeno, napušteno, ispušteno, ili prosto „zaboravljeno“, njegov emotivni i razvoj u celini, biće usporeni. Današnje savršene tehnike neuro-slika mozga jasno pokazuju različitu energetsku aktivnost određenih delova mozga kod napuštene dece, kod kojih će najaktivnija zona dugo biti moždani centar zadužen za strah, odnosno deo mozga u dnu hipokampusa obe hemisfere mozga, poznat kao amigdala (marker straha) .

U najpoznatijem etološko-psihološkom eksperimentu bračnog para Harlou (Harri Harlow), mladunče majmuna bilo je spremno da se do smrti lišava hrane, ukoliko je ona bila u alternativi, odnosno u eliminaciji sa majčinom toplotom i nežnošću. Francuski etolog i psihoanalitičar Rene Zazo (René Zazzo) , u nastavku radova DŽona Bolbija (John Bowlby), u svojoj beiljantnoj knjizi Poreklo ljudske osećajnosti (Zazzo, 1973.) savršeno je opisao ova ponašanja i s pravom zaključio da u čitavoj našoj vrsti, odnosno u čitavoj filogenezi (istoriji vrste, ljudi i životinja) postoji urođeni nagon za toplinom i emotivnim vezivanjem.

Posledice emotivnog lišavanja u ljudskom detinjstvu ne moraju da budu fatalne, ali one uvek ostavljaju psihopatološki trag. Napuštena deca, deca bez roditelja, ili deca čiji su roditelji rano preminuli, tokom razvoja i kasnijeg života moraju mnogo više i teže da „obrađuju“ ovaj nedostatak, nego deca koja su imala srećno detinjstvo. Posebna vrsta afektivnog lišavanja odnosi se upravo na rani nestanak jednog ili oba roditelja. Usvojenje ovakve dece može mnogo da pomogne njihovom normalnom razvoju, postojanje „dobrih psihodinamskih objekata“ ili dobrih substituta roditelja može ovu decu da stabilizuje, ali to nije sreća koju imaju sva deca siročad, a i kada je imaju, ona je, takođe vrlo relativna.

Ukoliko emotivno lišavanje u ranom detinjstvu nije nadoknađeno, pred ovakvim detetom nalaze se u budućnosti dva oprečna životna puta: put patnje, psihičkih smetnji, delikvencije, prestupništva i psihopatije na jednoj strani, ili, na drugoj, put obrade, rada na sebi i složene sublimacije. Kojim će putem „ispušteno“ dete poći, zavisi od njegovog nasleđa, od urođenih i stečenih sposobnosti, od dispozicije temperamenta, kao i od konkretnih okolnosti koje će, kasnije, odrediti jačinu njegovih Ego snaga.

Stvaralačka ličnost najbolje se bori sa prazninom u detinjstvu i najbolje sublimira emotivni nedostatak u kasnijem životu. Preoblikovan strah od odvajanja, separacioni, anaklitički strah u odsusutvu i gubitku, najveća je trauma koja može da se dogodi detetu ili mladunčetu u najrazličitijim oblicima. Stvaraoci su, zapravo, jedini koji od te rane traume mogu da naprave kreativno delo. Rečeno je već da oni ne postaju stvaraoci  datom uzročnom vezom usled same nesreće ili patnje koju su doživeli (kao takve), ali njih emotivni i fizički gubitak svakako podstiče, bolje reći „osuđuje“ na „psihološku obradu“ koja jedina može da stvori stvaralačko delo. Veliki broj naučnika i umetnika upravo su dokaz za to da je rani gubitak za njih bio snažan podsticaj za stvaranje. Francuski pisac Žan Žene (Jean Genet) u ranom detinjstvu ostao je bez roditelja, pesnik Rambo (Arthur Rimbaud) takođe. U ovoj grupi stvaraoca nalazi se i  Viktor Igo ali i ruski pisac Lav Tolstoj, koji u osamnaestom mesecu života ostaje bez majke. Aleksandar Dima (Alexandre Dumas) ostao je bez roditelja u svojoj četvrtoj godini života, kao i Žorž Sand (Georges Sand) ili Stendal ( Marie-Henri Beyle, Stendhal), a pisac Mopasan (Guy de Maupassant) u svojoj desetoj godini. Slede Onore de Balzak, Žerar de Nerval , Flober (Florent Bernard , FloBer), Malro (André Malraux), filosof Žan-Pol Sartr, DŽon le Kare (John le Carré), pa čak i Sigmund Frojd  koji je teško doživeo gubitak oca. Svi oni bili su žrtve emotivnog lišavanja ili odsustva jednog ili oba roditelja u detinjstvu, svi su, s obzirom na premorbidnost psihičkog zdravlja mogli da ostanu zauvek „zaglavljeni“ u dubokoj depresiji, ali je njihova sublimacija bila toliko jaka da je za cilj imala „brisanje traume“ kroz stvaralaštvo. Na ovome posebno insistira i o tome piše francuski neurolog i dinamski psihijatar Boris Cirilnik (Boris Cyrulnik), izvanredan neurolog, dinamski analitičar i pisac, čije su roditelje, kada je imao nepunih pet godina, u logoru ubili nacisti, u okupiranoj Francuskoj. Sličnu sudbinu doživeo je još jedan drugi veliki dečiji psiholog poljskog porekla koji je pisao na francuskom jeziku, uglavnom istražujući dečje košmare, Mišel Zlotovic (Michel Zlotowicz).

Rana trauma gubitka, u svakom slučaju, kao i psihoza, predstavlja ono što zovemo „rizik, ili šansa“ za čoveka, budući da ličnost može zauvek da ostane paralisana i porobljena u patnji, ali može takođe da od te patnje napravi životni cilj, sublimaciju, trag i stvaralačko delo. Bol i patnja su „osuđeni“ na stvaralaštvo (koje se u ovom slučaju poistovećuje sa samim životom), da upotrebimo ponovo taj izraz filosofa Žan Pol Sartra, izraz koji filosof koristi kada govori o osuđenosti na slobodu svakog ljudskog bića. Rekli bismo, na kraju, zaključkom logičara, da se u ovom slučaju radi  prosto o nečemu što predstavlja nepobitnu „istinu bez antiteze“.

 

Zaključak

Kada analiziramo psihičku bolest ili patnju naspram stvaralaštva, jasno je da se mi u takvom slučaju uvek nalazimo pred opasnošću od cirkularnosti. Mi  dobro razumemo da bolest ili bolesna struktura ličnosti ne rađaju genijalnost, već je rađa isljučivo vrhunska psihička obrada ranjene unutrašnjosti nečije ličnosti. Ali, da bi neko ko poseduje opasan i agresivan temelj ličnosti mogao vrhunski da sublimira sve svoje agresivne i destruktivne nagone, on već mora da poseduje mnogo stvaralačke snage. Mi na taj način ne možemo da determinišemo odakle stvaraocu toliki dar da od svoje početne bolesti napravi delo, budući da sâmo bolesno stanje u sebi ne nosi ništa stvaralačko, već naprotiv. Ipak, možemo da pretpostavimo da posebna struktura darovite ličnosti, udružena sa premorbidnom patološkom slikom, ali i velikom odbrambenom snagom Ega, daje magičnu kombinaciju stvaralaštva. Visoke sposobnosti, primarni faktori i ogroman rad na sebi motivisan “oštećenim početkom”, daće sasvim novi, često genijani psihološki “geštalt”. U ovome se krije upravo čitav put od kompenzacije i nadkompenzacije neke rane inferiornosti do vrhunske stvaralačke sublimacije.

Nizak fizički rast udružen sa genijalnošću stratega daće nadkompenzaciju Napoleona (Napoléon Bonaparte) koji osvaja čitav svet i postaje Veliki osvajač. Govorna mana će od Demostena (Dēmosthénēs) napraviti izvrsnog govornika, kao što je od mnogih mucavaca napravila odlične glumce. Oštećena glasna žica jednog Šarla Aznavura (Charles Aznavour) daće, preko želje za kompenzacijom, savršenu umetničku sublimaciju u vidu karakteristične boje glasa darovite muzikalnosti. Ali gluvoća i depresija Ludviga Van Betovena udružena sa ogromnim muzičkim darom, daće veličanstvenu sublimaciju iz koje sledi neuništivo muzičko delo. Možda se u kompenzatornom i nadkompenzatornom “delu” još uvek vidi ili naslućuje početni simptom, ali u vrhunskoj sublimaciji on zauvek izčezava. Snaga Betovenove muzike toliko je velika da danas služi u briljantnoj muzikoterapiji (francuske škole Edit Lekur, (Edith Lecourt)) koja postaje važan dodatak klasičnoj dinamskoj analizi i terapiji. Slušanje muzike uz vođene fantazije pokazalo je izvanredne rezultate upravo u radu sa najtežim afektivnim psihozama. Sâmo slušanje Betovenove Valdštajn sonate (Sonate Waldstein) povećava kod teških depresivnih pacijenata prokrvljenost u mozgu za oko trideset posto, a slično na vitalni sloj u čoveku deluju i  Rahmanjinovi (Sergéй Vasílьevič Rahmáninov ) Prelidi.

Međutim, čitavo pitanje psihologije stvaralaštva nije toliko pitanje da li postoji prost uzročni odnos između  patološke premorbidne strukture ličnosti i stvaraočevog dela (videli smo da ga nema), već ovo pitanje glasi: zašto određeni psihološki sklop ličnosti dopre samo do kompenzacije ili nadkompenzacije, a drugi do vrhunske stvaralačke sublimacije ? Može li da se izbriše razlika između nadkompenzacije i sublimacije, odnosno između njihovih ishodišta ? Šta je sve potrebno da se aktivira u sklopu nečije ličnosti da bi kompenzujući patološki simptom adlerovske manje vrednosti potpuno nestao, tako da se u  stvaralačkom delu više nigde ne primećuje ? Od početne psihološke inferiornosti, preko njenog poravnjanja, a zatim preko “kompleksa moći”, neuspele ili uspele nadkompenzacije do stvaralaštva, dug je put.  Jedna početna inferiornost postaje nadkompenzacija i zločin, a neka druga početna inferiornost postaje – vrhunska nauka i umetnost. Da li u tome presudnu ulogu ima sposobnost (nepostojanje sposobnosti) date ličnosti, ili  presuđuje jačina same njene početne psihološke morbidnosti? Ili je za to zadužena samo naša vrednosna interpretacija?

Bog je dao muziku da olakša put ka vrlini, govorio je sveti Vasilije Veliki, a mnogo vremena pre njega već su Pitagorejci znali da muzika uspostavlja stanje apsolutne harmonije u duši.  Postavimo, zato, samo naizgled naivno pitanje: da li je razlika između nadkompenzacije jednog Hitlera, ili uspelije nadkompenzacije Napoleona koji je sebe smatrao umetnikom i genijem strategije, ili još uspelije nadkompenzacije Fridriha Ničea (Ničeovo stanje Alfred Adler naziva “sličnost Bogu”), naspram vrhunske stvaralačke sublimacije  Betovena (*6) , samo kvantitativna ili dubinska i kvalitativna razlika? Da li tip i vrsta početne frustracije ili početne patologije određuje, usmerava, tip i vrstu stvaralaštva, ili ovo najviše zavisi od kognitivnih sposobnosti i darova ličnosti? U kojoj su srazmeri ta dva određenja?

Ova bitna pitanja postavila je ponovo naša kratka analiza, dajući im najjednostavniji deskriptivni odgovor na konkretnim primerima, ali i gradeći na njima novu naučnu pretpostavku (hipotezu) koja će dalje rasvetljavati tajne neuspele, ili manje uspele nadkompenzacije, naspram vrhunski uspele, stvaralačke, ili genijalne sublimacije. Samo ovo drugo, donosi definitivno psihološko izlečenje i smirenje u kome se psihopatološki simptom stvaralačke ličnosti zauvek gubi.

 

*6  Adlerov izraz „sličnost Bogu“ najviše bi odgovarao Ludvigu Betovenu koji je u svojoj muzici  upravo “najsličniji Bogu”

 

 

Psychose, identité et  différence entre une bonne sublimation et une mauvaise compensation

 

Tout créateur sait presque toujours, ou sent la structure de sa personnalité pré-morbide . Les troubles mentaux ne sont certainement pas, par eux-mêmes, la cause des œuvres scientifiques et artistiques, mais la lutte  pour les vaincre mène vers la plus haute sublimation qui donne naissance à une œuvre artistique (ou scientifique).

Ce mécanisme de défense dans le fantasme et le retour à la réalité, ainsi que la régression au service du Moi, bien décrite par la psychanalyse, sont très forts chez les créateurs. Consciemment ou inconsciemment, le créateur retourne vers son archétype psychologique profond et vers l’ensemble, ce qui l’aide à  établir son identité d’origine. Chaque homme, en particulier l’artiste, porte en soi une mémoire biologique de la totalité primordiale de sa fusion avec la mère et une sorte de culpabilité inconsciente (Otto Rank) à cause de cette séparation. Interruption avec cet ensemble (en termes psychanalytiques – la peur anaclitique et la séparation d’avec la mère, porte le traumatisme de la naissance, ce qui génère toute future peur existentielle, mais cette mémoire de l’intégrité d’origine reste également la force motrice de toute notre vie.

 

La perte invite à la créativité

 

Il n’ y a que deux façons pour réinventer ce continent perdu, c’est la poursuite de la fusion avec les autres ou avec Dieu, et la création. On sait également que le contact du créateur avec les rêves est bon et que le passage de l’inconscient vers le conscient est flexible.

Nous savons que Karl Gustav Jung avait considéré comme pathologique non pas tant la puissance de l’inconscient, que le schisme radical, la scission entre les actes conscients et inconscients de la personnalité, le manque de contact avec soi-même. Ce que Jung décrit comme le chemin de l’individuation, était déjà décrit par Saint Maxime le Confesseur au 7ème siècle, tel le présumé chemin psychologique de la sagesse vers une vraie identité personnelle et collective. Voyons maintenant des exemples.

La structure de la personnalité mélancolique d’un Marcel Proust, qui pouvait déboucher sur une dépression grave, a donné dans sa sublimation les plus belles œuvres de la littérature… «À l’ombre des jeunes filles en fleur», «À la recherche du temps perdu», «Un amour de Swann »…. De la même façon l’écriture est un besoin organique pour le mélancolique Gérard de Nerval.

Jean-Paul Sartre donne l’une des meilleurs et des plus détaillées descriptions phénoménologiques de l’expérience de la mélancolie qui se transforme parfois en une grave dépression, dans le roman «La Nausée». La mélancolie accompagnait aussi Michel de Montaigne, qui, dans son travail philosophique, entre autres , traite le thème de la mort, de la naissance, et du double. Arthur Schopenhauer nous a laissé «La Vallée de larmes», «Le Monde comme Volonté et comme Représentation», «Métaphysique de l’Amour Sexuel », et «Du Génie».

Le thème de l’angoisse devant la mort est aussi traité par Sören Kierkegaard,  fondamentalement  mélancolique. Il nous a laissé «Crainte et tremblement» et «Le concept de l’angoisse».

Dans ses mélancoliques «Pensées», Blaise Pascal condamne le refoulement de la pensée sur la mort; Ludwig Wittgenstein écrit les essais sur le suicide, Martin Heidegger dit que «L’homme est l’être orienté vers la mort». Le poète Stéphane  Mallarmé, profondément mélancolique, hanté par le phénomène de la mort parvient à le surmonter à travers la sublimation poétique. Rainer Maria Rilke écrivait que «vivre signifie toujours vivre sa propre mort». Le poète Heinrich Heine  apparait  aussi comme un mélancolique sublimé dans son œuvre  Le voyage sur le HARC.

Volfgang Goethe a écrit: «La mort d’un être proche pour nous est toujours paradoxale». Mais son héros Werther (c’est-à-dire lui-même Goethe) meurt à travers la souffrance mentale, après quoi suit la catharsis et une victoire sur la mort, sur la tension psychologique interne. La mélancolie forte conduit Richard Wagner  vers la compréhension du mariage profond de la mort et de l’amour, d’Eros et de Thanatos, donnant naissance à cette musique puissante qu’est «Tristan et Iseult» Rembrandt dans «Le Docteur Faustus» sublime toute sa mélancolie et sa dépression. Ludwig Van Beethoven grandement triste sublime dans la magnifique musique d’ «Eroïca» ce qui lui permet de vaincre  la dépression. Schumann et Tchaïkovski aux mêmes tendances à la dépression la noient dans la musique tandis que le génie de Sergei Rachmaninov culmine dans la mélancolie  de «L’ Île des morts».

Edgar Allan Poe dans la nouvelle «William Wilson» lutte contre  ses pensées dépressives, tandis que Léon Tolstoï retrouve son calme et sort de la dépression  seulement après le roman « Ivan Illich».

Dans l’idéalisation, mais aussi dans la phase dépressive de la psychose bipolaire Vladimir Maïakovski prie  le «futur chimiste» en s’écriant: « Ressuscite-moi d’abord, parce que j’ai tant aimé la vie ! ».

Le philosophe Vladimir Jankélévich  dans la mélancolie écrit de la musique et dit: « L’homme est  un mortel éternel».  En pensant à Thanatos Sigmund Freud conclut qu’il existe une relation entre la mort et de la sexualité, ainsi qu’entre la mort et le complexe d’Œdipe. Le chercheur en anthropologie, Edgar Morin («l’Homme et la mort») était également un mélancolique.

Enfin, si il n’y a pas de sublimation créative, la structure mélancolique fini par se suicider comme le montre le cas tragique des deux grands poètes et écrivains serbes , Branko Miljkovic et Branko Copic.

En plus de la sublimation les créateurs utilisent souvent un mécanisme similaire («régression en fonction du Moi»). Par exemple Fiodor Mikhaïlovitch Dostoïevski à travers son protagoniste Raskolnikov et son acte d’assassinat dans le roman libère une grande tension agressive en lui-même.

Tout cela ne signifie pas que les autres mauvais mécanismes  de défense psychologique ne sont pas présents. Mais il est certain que ni la régression ni la formation réactionnelle ni la rationalisation ni  le déplacement ni les projections ni l’inhibition ni la dénégation, ni enfin l’autopunition (comme dans le cas de Van Gogh porteur d’une grande auto-agréssion) ne peuvent  perturber fondamentalement l’acte même de la création si création il y a.

Albrecht Dürer le Jeune, profondément religieux , avec son sens artistique capable de saisir les nuances expressives des êtres humains et de la nature, dans ses notes intimes, ses livres, ses comptes, et de nombreux dessins et surtout dans les autoportraits, en présence de la Mort et du Diable, témoigne d’une forte mélancolie, malgré sa liberté spirituelle.

La psychose paranoïde et la structure projective de Franz Kafka ont donné naissance à l’ouvrage «Le procès». La structure maniaco-dépressive de Nikolaï Vasilievich Gogol a donné naissance aux romans «Les âmes mortes et «Auditeur» (revizor). Gogol passait des mois dans des monastères russes où il se soignait selon l’ancienne tradition orthodoxe. La structure schizoïde, mais aussi épileptique de Dostoïevski  apparaît clairement dans le roman «L’Idiot», «Le Double», «Le Joueur,» «Les Frères Karamazov», «L’adolescent »…

La structure de la personnalité ‘borderline’ d’Albert Camus, mélangé avec de la mélancolie a donné naissance au roman «L’étranger». Le complexe d’infériorité de type névrotique adlérien de Friedrich Nietzsche a donné  à l’humanité la philosophie compensatoire du «Surhomme» ainsi que la théorie vitaliste contre les prédicateurs de la mort :  «Par-delà le Bien et le Mal», «Ainsi parlait Zarathoustra» et autres.

La névrose obsessionnelle-compulsive du génie serbe Nikola Tesla (inventeur de l’électricité) a été sublimée dans sa rigueur scientifique et les vérifications empiriques de ses découvertes. Antonin Dvorak avait noyé dans sa musique les mêmes compulsions. Salvador Dali a souffert d’un trouble de la personnalité narcissique et mégalomaniaque qui nous a donné ses toiles et le livret de l’opéra «Etre Dieu ».

Enfin, la structure sur les bords paranoïaque du psychanalyste français Jacques Lacan  était une incitation à démarrer une théorie très intéressante.

Enfin, nous constatons, non sans joie, bien sûr, que parmi ces structures psychologiques «pré-morbides» de grands créateurs, en règle générale, nous trouvons relativement peu la structure psychopathique mais plutôt une disposition du groupe des psychoses affectives.

Donc, la petite taille de Napoléon associée à son génie de stratège donnera une surcompensation par laquelle il partira à la conquête du monde entier et deviendra ce grand Empereur. La voix endommagée de Charles Aznavour donnera, par le désir de compensation psychologique, une musicalité douée au timbre caractéristique. Enfin, la surdité et la dépression de Ludwig Van Beethoven associées à un énorme talent musical donnera une magnifique sublimation musicale. En revanche, la compensation psychologique d’ Adolf Hitler n’a pas réussi. Si dans le «travail» compensatoire on voit encore le symptôme initial, dans la plus  haute sublimation le symptôme disparaît à jamais.

Sur la musicothérapie instaurée en France par la professeure Edith Lecourt notons au passage qu’écouter la sonate Waldstein de Beethoven a pour effet d’augmenter l’afflux sanguin au cerveau d’environ trente pour cent et les les «Préludes» de Rachmaninov ont un effet similaire. «Dieu a donné la musique pour faciliter le chemin de la vertu», a dit Saint Basile le Grand, et les pythagoriciens savaient déjà que la musique établit un état d’harmonie absolue dans l’âme.

Or, la littérature également , plus précisément, tout art établit une harmonie dans l’âme ou bien fait le travail de la résilience , selon le concept préféré de Boris Cyrulnik. C’est également vrai chez les enfants orphelins , les enfants qui ont subi la perte (qui peut être un jour deviendront les écrivains ayant subi la perte ) et chez lesquels l’identité n’est plus contrainte. Les dessins des enfants montrent que le manque (le départ de la mère , du père ou des deux) incite à la créativité, car dans la souffrance on est contraint à la création , alors que l’inverse n’est pas vrai. Après un trauma , soit on reste mort, soit on se remet à vivre, soit on reste dans le manque, soit on se remet à la création .

Pour conclure la discussion sur ces exemples donnés : le travail d’une bonne sublimation psychologique est le seul qui restaure l’identité humaine, à la fois individuelle et collective. Enfin, quel que soit la psychothérapie à mettre en œuvre, notre pratique thérapeutique conduit nécessairement à l’art-thérapie comme la forme la plus complète du tout traitement de l’âme humaine.

————————————————

 

Pezime:

Rad se bavi analizom odnosa dobrih i loših mehanizama odbrane ličnosti i stvaralaštva. Svaki stvaralac (umetnik ili naučnik) iznad svega koristi dobre psihološke mehanizme odbrane ličnosti, kao što su kompenzacija, regresija u službi Ja i sublimacija. Čak i kada on pribegava neuspelim mehanizmima odbrane, kao i svaki drugi čovek, ti neuspeli mehanizmi ostaju nemoćni da u vidu  simptoma spreče ili osujete stvaralački proces. Psihološka obrada “premorbidne strukture ličnosti” za organskog stvaraoca je pitanje opstanka “biti ili ne biti”, odnosno  pitanje samog  života. Takođe,  problem  odnosa kompenzacije, nadkompenzacije i vrhunske stvaralačke sublimacije jeste suštinsko pitanje za određenje tajne stvaralačkog procesa u čoveku.

Ključne reči: psihološki mehanizmi odbrane, kompenzacija, sublimacija, stvaralaštvo, melanholična struktura.

 

 

Résumé

L’étude examine les relations entre les bons et les mauvais mécanismes de défense psychologique d’un côté et la création artistique de l’autre.

Tout créateur (artiste ou scientifique) a recours avant tout aux bon mécanismes de défense de personnalité, tels que compensation, régression en fonction de Soi ou  sublimation. Même lorsqu’il régresse vers de mauvais mécanismes de défense, ces  derniers n’arrivent point à empêcher le processus de la création en tant que tel.

La sublimation de la structure pré-morbide de la personnalité demeure pour chaque créateur, artiste ou scientifique une question de vie ou de mort.  Notre analyse démontre également que le rébus  de la relation entre la compensation, la surcompensation ou la plus haute sublimation artistique reste une question fondamentale pour aborder le fond du secret de toute création humaine.

Les mots clés:  mécanismes de défense psychologique, compensation, sublimation, la créativité, structure mélancolique.

 

Abstract :

The study examines the relationships between good and bad psychological defense mechanisms on the one hand and artistic creation on the other.

Any creator (artist or scientist) has recourse above all to the good mechanisms of defense of personality, such as compensation, regression according to Self or sublimation. Even when it regresses to bad defense mechanisms, the latter fail to prevent the process of creation as such.

The sublimation of the pre-morbid structure of the personality remains for each creator, artist or scientist a question of life and death. Our analysis also demonstrates that the rebus of the relationship between compensation, overcompensation or the highest artistic sublimation remains a fundamental question to address the bottom of the secret of all human creation.

Key words :

psychological defense mechanisms , compensation, sublimation,  creativity, melancholic structure

 

Literatura

 

Aleckovic Nikolic, Mila. 1994. Le concept de l’inconscient dans les théories de la psychologije contemporaine . Paris : Univ. de Sorbonne press.

Aleckovic Nikolic, Mila. 1995/96. „Psihologija u polju umetnosti i morala : analogija teoriji prirodnog prava“; u : Psihologija. Bgd. : Institut za psihologiju.

Aleckovic Nikolic, Mila.  2007. „Mitološko i logičko mišljenje“; u :Zbornik Filozofeme br 5,  ISSN 1452 5313.Novi Sad :Srpski filosofski forum, SFF .

Aleckovic N. Bataille, Mila.  M. 2018. ‘’Psychose , identité et la différence entre une bonne sublimation et une mauvaise compensation’’ u  : Recueil de textes du Congrès International de Psychopathologie de l’Expréssion et de l’art thérapie. Belgrade :  2015, ISBN: ISBN 978-86-900487-0-0. from the World  Web.

Bolby, John. 2019. Trauma and Loss. London: Robbie Duschinsky and Kate White.

Cyrulnik Boris. 2017. Resilience. Paris: Penguin Publishing Group.

Camus, Albert. 1972. L’étranger. Paris : Gallimard, Folio.

Dostojevski, Fjodor Mihailovic. 1983. Sabrana dela. Beograd: Rad.

Erasme, Rotterdam. 1964  . Eloge de la folie. Paris : Éditions Garnier-Flammarion.

Frojd, Sigmund.1984. Tumačenje snova 1-2. Novi Sad: Matica Srpska.

Freud, Sigmund. 1973. Inhibition, symptôme, et angoisse. Paris : Puf.

Freud, Sigmund.2010. Le Malaise dans la civilisation. Paris : Petite biblio Payot.

Gogolj Vasiljevic, Nikolaj.2018. Mrtve duse. Beograd : Laguna.

Grimm, Jacob Ludwig Karl. 2007. Deutsche Mythologie.Gottingue : Marix Verlag

Hajne, Hajnrih. 1950. Put po Harcu. Beograd: Nip SnJ. Bgd.

Heidegger, Martin. 2012. Etre et temps.Paris : Vrin.

Jankélévitch, Vladimir. 2003. Penser la mort ?. Paris : Liana Lévi.

Jung, Carl Gustav. 1971. Dinamika nesvesnog . Berlin: Gesammelte Werke Walter Werlag.

Jung, Carl Gustav. 1981. The Archetypes and the Collective Unconscious. Princeton: Princeton University Press.

Jung, Carl Gustav.1987. Čovjek i njegovi simboli. Zagreb : Mladost.

Jung, Carl Gustav. 2003..Arhetipovi i kolektivno nesvjesno. Beograd: Atos.

Jung, Carl Gustav. 2016. L’Âme et la Vie. Genève : Buchet Chastel.

Kierkegaard, Soren. 2000. Crainte et Tremblement. Paris : Poche.

Kafka, Franz. 2017. Le Procès. Paris : Ed.de Archipel.

Lacan, Jacques. 1981. The Psychoses. Paris : Seminar of Jacques Lacan, Books.

Morin, Edgar. 1951 . L’Homme et la Mort . Paris : Corréa.

Montaigne, Michel de 2009. Les Essais. Paris : Gallimard, Coll. Quarto.

Malraux, André. 1970. La condition humaine. Paris : Gallimard.

Majakovski, Vladimir. 1930. Oprostajno pismo. Moskva : from the World  Web Russia Beyond.

Majakovski, Vladimir. 1983. Poeme i stihovi.  Sarajevo: Veselin Maslesa.

Nerval, Gérard de. 2016. Aurélia. Paris : G-Ph Ballin.

Nietzsche, Friedrich. 2000. Par delà le bien et le mal. Paris : Flammarion.

Proust, Marcel.  1974. A la recherche du temps perdu. Paris : Gallimard.

Pascal, Blaise.2000. Pensée. Paris: Le livre de Poche.

Poper, Karl. & .Eccles, John C. 1977. The Self and Its Brain. Berlin: Springer.

Poe, Edgar Allan. 2018. William Wilson. London: Panamas Classics

Rajner, Marija Jozef Rilke. 1979. Arhajski Torzo. Zagreb : Matica hrvatska.

Rainer, Maria Josef Rilke. 2018. Le Livre de la pauvreté et de la mort. Paris :2ditions Arfuyen.

Roux, Guy & Sudres, Jean Luc. 2018. Créativité Et Art-Thérapie En Psychiatrie.Paris : Masson.

Roux, Guy & Laharie, Muriel. 2013. Art et folie au moyen age. Paris : Le Léopard d’or.

Roux Guy. 2018. Art singulier et psychiatrie. Paris : Editions Gypaète.

Sartre, Jean-Paul. 1972. La nausée . Paris : Gallimard, Coll.Folio.

Szondi, Leopold. 2011. Učenje o familijarnom nesvesnom. Novi Sad : Prometej.

Schopenhauer, Arthur . 2018. Le Monde comme volonté et comme représentation. Paris : Annales Bac Philo.

Tolstoj, Lav. 2010. Smrt Ivana Iljica i druge pripovetke.  Bgd: Feniks Libris.

White, Lancelot. 1971. L’Inconscient avant Freud. Paris : Payot.

Wittgenstein, Ludwig. 1969. De la certitude. Paris : Gallimard.

Zazzo, René. 1973. L’attachement. Paris : Collectif.

————————————————————————————————————

 

O autoru

 

Dr Mila Alečković (N. Bataille) doktorirala je na Univerzitetu Sorbona sa radom: „Pojam nesvesnog u psihološkim teorijama, psihoanaliza i psihologija umetnosti“ (1994.) ; Specijalizuje psihopatologiju stvaralaštva i antropološku psihijatriju; 2015. predsednik je svetskog Kongresa za psihopatologiju stvaralastva i art terapiju (Société Internationale de Psychopathologie de l’Expression); autor više od sto stručnih radova i nekoliko knjiga i monografija na više jezika; 2016. izabrana za inostranog člana Ruske Akademije prirodnih nauka (RAEN);2020.ovlašćena u ime Rektora za internacionalnu saradnju Evropskog Univerziteta u Perpinjanu i Univerziteta na Kim.