Природа колективне тужбе за накнаду штете

https://www.youtube.com/watch?v=j5MS83-yLsQ&feature=emb_logo

 

Природа колективне тужбе за накнаду штете у америчком законодавству

 

Поштовани учесници, добар дан,

Замољен сам од стране ваших српских адвоката да вам укратко изложим правни институт колективне тужбе за накнаду штете, што је у америчкој пракси познато као class action. Непосредни повод за њихов позив је тужба у припреми коју је најавио немачко-амерички адвокат Рајнер Филмих за тешке повреде међународног хуманитарног права. Та тужба је у вези са наводним здравственим мерама које су биле примењиване у Сједињеним Државама и у великом броју других земаља, укључујући Србију, што је формално било мотивисано заштитом здравља становништва од последица такозване „пандемије“ Ковид-19.

Ја се нећу упуштати у појединости везано за избијање и трајање ове „пандемије“ са становишта релевантних научних области или заштите јавног здравља пошто нисам лекар и за то нисам квалификован. Колега Филмих је детаљно образложио недостатке службеног наратива о „пандемији“ у видео излагању које можете наћи на Јутјубу и које ће, надам се, у најкраћем року бити преведено на српски. У  својим зкључцима, он се ослања на налазе и изјаве великог броја угледних немачких и светских научних радника и стручњака из релевантних дисциплина. У сваком случају, ти компетентни научници засигурно ће бити позвани као сведоци на предстојећем суђењу након подношења тужбе адвоката Филмиха и његовог правног тима. Можемо очекивати да тада чујемо многе занимљиве чињенице које нису успеле да пробију филтер контролисаних медија.

Мој задатак је да вам изложим како колективна тужба за накнаду штете функционише у америчком правном систему.

Таква врста тужбе се може користити као замена за појединачни тужбени захтев за накнаду штете само у одређеним ситуацијама. Кључна карактеристика таквих ситуација, поред испуњавања врло специфичних услова, је да обједињавање великог броја сличних тужби доприноси брзини и ефикасности судског процеса. Дакле, већ по речима „брзина“ и „ефикасност“ лако препознајете дејство практичног, утилитарног англосаксонског духа,  који не трпи бесконачно зановетање на које сте ви навикли и, вероватно, огуглали.

Укратко, уместо неколико хиљада тужби у предмету где су материјална и правна питања врло слична или истоветна, обједињавањем добијамо само једну тужбу где ће сва та питања бити анализирана и расправљена. Доказна  грађа која је иста или врло слична за све који спадају у категорију оштећених предочава се само једанпут. Што се тиче пресуде суда, она се по аутоматизму односи на све на исти начин оштећене странке у предметном спору, без обзира да ли су те странке биле физички присутне на суђењу или не.

Да би суд прихватио да разматра колективну тужбу, претходно се морају задовољити следећи критеријуми. На првом месту, то је бројност групе која подноси тужбу за накнаду штете. До релативно недавно, у САД магичан број за задовољавање бројности је био четрдесет. Сада више нема доњег прага, али у пракси судови очекују да буде бар неколико стотина тужилаца. Следећи фактор је присуство заједничких елемената у погледу претрпљене штете код разних тужилаца, што их ставља у сличан положај. То је битно за пресуђивање на такав начин да истом пресудом могу бити обухваћени сви. Трећи критеријум је типичност, што значи да су захтеви покретача тужбеног поступка репрезентативни у односу на целу класу оштећених појединаца. Најзад, адекватност, што значи да именовани тужиоци могу на фер начин пред судом заступати интересе припадника оштећене класе или  заједнице који се у тренутку подношења тужбе нису уписали међу тужиоце, али који ће накнадно себе идентификовати и стећи право да учествују у расподели одштете.

Овде већ сигурно примећујете један детаљ који вам делује као аномалија у односу на оно на шта сте ви у вашем систему навикли. То је да за прихватање колективне тужбе није неопходно да сви тужиоци буду наведени у тренутку када се поступак покреће. Довољна је репрезентативна група и констатација суда да је број оштећених познато већи од броја непосредних подносилаца. Ту опет можете видети практичност англосаксонског судског поступка. Ако је забележено, на пример, да је услед коришћења хербицида који производи Монсанто стопа оболелости од рака нагло порасла у великом броју савезних држава, то је довољно да хипотетичку штету – која тек треба да буде доказана – суд прогласи за масовну појаву и да закаже суђење и омогући извођење доказа ма да тужбу подноси релативно мали број именованих лица која су потенцијално оштећена. Шта се на крају дешава, ако тужба успе? Врло једноставно, добијамо пресуду где је дефинисан статус оштећеног, суд оставља разуман рок времена да се сви који су у складу са том дефиницијом оштећени накнадно упишу у ред тужилаца и, најзад, одређује се буџет за накнаду штете. То је износ који ће компанија или установа која је одговорна за настанак штете морати да исплати, наравно пошто се намире адвокатски трошкови.

Пред нама је, дакле, један врло ефикасан  правни механизам за накнаду штете за који нисам сигуран да ли, и у каквом облику постоји у вашем правосудном систему. На то питање најбоље ће одговорити ваши српски адвокати. Али оно што желим да истакнем је то да у другим системима постоје начини да се спречи исход на који сте ви, у вашој наученој беспомоћности, навикли, а то је „појео вук магарца.“

Уколико овај или неки сличан правни институт не постоји у вашем законодавству, а чујем да сте недавно изабрали нову „скупштину,“ можда не би било лоше да захтевате од ваших конгресмена, или „посланика,“ да такав закон под хитно изгласају. То би им омогућило да већ одмах нешто учине да зараде своју плату. Наравно, са ретроактивним дејством да би ви могли судски гонити оне који су вам месецима загорчавали живот. У држави где није императив држати се правних норми „као пијан плота,“ доношење закона са ретроактивним дејством не би требало да представља проблем.

У зкључку, желим да се дотакнем питања који би форум био најпригоднији за подношење одштетног захтева какав ваши адвокати разматрају. Наравно, логичан први избор би био српски суд, из очигледних процесних разлога. Нећу правити никакве предпоставке о вероватном резултату такве тужбе у Србији, без обзира на правни модалитет под којим би била поднета. Али мислим да би подношење такве тужбе српском суду имало морални и илустративни значај. Зашто не пружити српском правосуђу још једну прилику да се „прогласи ненадлежним,“ да се „’нако пред свијетом руже“? Мислим  да им као добри грађани такву прилику за професионалну афирмацију – дугујете.

Али паралелно са тиме предложио бих вам да размотрите и могућност подношења ваше тужбе пред судом неке западноевропске државе која усваја начело универзалне јурисдикције. У својој анализи, и то је врло значајно, колега Филмих класификује правну радњу коју припрема као тужбу за одштету услед повреде међународног хуманитарног права. Мислим да вам то отвара врата да починиоце у вашој земљи правно гоните у универзалним јурисдикцијама као што су, на пример, Француска, Белгија, Холандија или Шпанија. Подсећам вас да је шпански суд, наоружан управо наведеним правним оруђем, својевремено гонио Пиночета и замало да га је уловио. Ваша шанса да се изборите за праведан исход биће у великој мери увећана ако ваш предмет поверите судском систему неке озбиљне и уређене државе. Пресуда која би била вама у корист важна је не само из моралних него и из практичних разлога. Починиоци којима ће бити пресуђено наћиће се на потерницама, и прва следећа шопинг експедиција у иностранству биће им врло непријатна. Њихове некретнине у иностранству и рачуни у страним банкама биће предмет заплене и ембарга. Пиночети међу њима постаће подложни хапшењу чим буду крочили ван територије ваше земље, од тренутка када им имунитет истекне.

Желим вам успех у вашој тужби. Пратио сам преко интернета сурово мрцварење којем сте били подвргнути, и убеђен сам да заслужујете да победите.

Хвала на пажњи.