MАРТ 26., ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2018.

Источна Православна цивилизација је 26. 3. 2018. била двоструко саботирана. Прво смо преко медија сазнали да су десетине руских дипломата протеране из најмање 14 западних земаља; њима се потом стидљиво придружила и Хрватска, протерујући једног руског дипломату и тиме доказујући себи и свету да несумљиво припада сјајној породици западних народа. Ова интернационална политичка сплачина почела је са тровањем двостругог агента руског порекла Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије (ипак преживела) у Енглеској, којег су наводно отровали погани руски агенти, користећи при томе бојни отров А-234, стар неколико деценија(?!?). 

Мора се бити или јако наиван или патолошки русофоб да би се поверовало у овај тип сада већ помало досадних и углавном предвидљивих FALSE FLAG операција.  Јер, у временима када руски тајкуни масовно беже из Енглеске да би спасли своје кримогене главе и драгоцене паре а чувени Роман Абрамович и Олег Дерипаска су давно продали своје лондонске виле за тричаве новце, тешко је поверовати да је руски ФСБ организовао још једно убиство. У интересу руске државе је да се барем неки од тајкуна врате у своју матицу и повећају ионако нарастајуће богатство Руске федерације; то се свакао не постиже монструозним убиствима руских емиграната. Ради се, наиме о нечем другом; бескрупулозно прагматични Енглези, желећи да унапреде своју анти-словенску агенду у којој су, осим непоправљиво милитантних Руса и дивљих Срба, пољски водоинсталатери и бугарски ровокопачи услед наводног обарања цене рада вероватно најпрезреније емигрантске групе. Међутим, ради се недвосмислено о сложеној операцији „убијања три муве једним ударцем“…

Прва и најзначанија мува је хорда руских милионера и билионера који су из својих левичарских комсомолских ћелија успели да се у смутним деведесетим муњевито обогате и потом, селидбом у „цивилизовани“ Лондон, оперу мирис  јефтине совјетске колоњске воде  и еволуирају  у, ако ништа друго, привидно углађене конзумере тржишно прецењене робе. Авај, руска хорда је одједаред постала угрожена врста а њено бежање оставља разноразим енглеским мешетарима простор за велике профите. Јавно се у Британији говори и о систематској конфискацији „руске имовине сумњивог порекла“то јест о пљачкању бивших пљачкаша. Било како било, о правој улози неких од тих богаташа ће се у будућности писати многе књиге зато што везе Москве и неких од тих богаташа никада нису ни биле прекинуте. Као највећа жртва ове политичке диверзије, либерални принцип „приватне својине као правне светиње“ је неповратно покидан и остале неомиљене и мање омиљене мањине у мултикултуралној Енглеској (Персијанци, Нигеријци, Филипинци, Турци…) се могу запитати да ли је сигурност њихове имовине и статус слободног грађанина у Енглеској одржив у будућности?

Друга мува у главама енглеских стратега из СИС палате (главна команда МИ-6 ) и Горњег дома парламента је наравно у 21. веку знатно ојачала руска држава.  Дана 26. 3. та мува свакако није била згњечена али јој је засигурно једно крило било благо угрувано. Протеривање десетина руских дипломата из западне хемисвере је безобразан шамар руској држави и служи да уједно покаже свету прави извор западне моћи, а то је глобалистичка вашингтонска елита. Велика већина свих протераних дипломата, тачније њих 60, су управо били они на службовању у САД. Такође, све земље запада које су у последњих неколико година на разне начине показивале извесну дозу наклоности према Русији, попут  Немачке, Италије, Чешке или Француске, стављене су на своје право место а то је статус присиљеног савезника од којег се очекују безупитна политичка саобразност, различите економске добити, пружање војних услуга и прихватање новог културолошког модела. Tиме се земљама у Европској унији јасно ставља до знања да је Америка, а уз њу и елитистички део Енглеске, прави аутор и контролор те супер-државе. Докле год САД буду имале довољно војне и економске моћи, њен распад неће бити дозвољен, осим ако председник Трамп са својим истомишњеницима у наредним годинама не успе да сузбије моћ дубоке државе. Како тренутно ствари стоје, Трампове шансе су мале.

Трећа убијена мува је на референдуму исказана воља већине британских гласача. После две године од легендарног Брегзита, Британија још увек није изашла из ЕУ и нити ће ускоро, а заказани датум у 2019. се више чини као једна од стратегија одуговлачења него искрена намера. Очигледно је да британска економска и политичка елита, упркос вољи својих гласача, не жели да напусти Унију и то је јасније него икада исказала спровођењем ове обимне операције. Економска добит за повлашћене Британце та посвећеност интернационалистичкој визији планете сувише је велика да би била препуштена „неумивеној“ маси и њиховим жељама за очувањем остатака сопственог идентитета. Елем, овом политичком диверзијом Британија се успешно позиционирала као крмоноша  нестабилне Европске уније у борби против увек присутног „руског зла“ и самим тим је тренутно постала главна кохезиона сила уједињене Европе. Овим је такође оповргнут  и мит о Енглеској као „колевци парламентаризма“ и „светионику“ демократије; термин „пост-демократско друштво“ овде добија свој пуни значај.

Узимајући у обзир најчешће у првој фази пасивну, али и често добро промишљену политику „Путиновог најужег круга“, чињеница је да је овај скандал уједно и атак на национални понос Русије, који се са каматом и уз велику штету може вратити Западу. Осим рутинског протеривања истоветног броја дипломата из Санкт Петерсбурга и Москве, Русија има доста могућности да добрим „џудо“ захватом искористи агресију Запада против њега самог; од Сирије и Балкана, преко нових база у Египту, Северном полу и Либији па до све покорније Турске, која је уједно и чланица НАТО-а. Не треба заборавити и тренутне поморске војне вежбе Кине, Руског најважнијег савезника у монополарном свету. Ово, до сада невиђено отворено показивање кинеске поморске моћи, (иако руска морнарица не учествују у тим вежбама) већ леди крв у жилама англо-саксонских војних команданата и лепо се уклапа у концепт руских узвартних мера. Колико и на који начин је Путин спреман да заоштри ионако веома оштре односе са Западом, сазнаћемо у наредним недељама. На руку му иде и нова генерација убојитог руског војног арсенала која је такође непријатно изненадила западне војне стручњаке.

Други напад на Источну Православну цивилизацију се догодио у Косовској Митровици, када је група Срба за време педантно најављеног састанка била нападнута од стране бахатих приучених шиптарских специјалних јединица.Наш директор канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић је био физички малтретиран а сами остаци српске државе по ко зна који пут до бесрамности понижени. Ово је наравно ускомешало страсти код иначе апатичних грађана Србије и национални дух је тренутно подигнут, и то највише захваљујући Вучићевом телефонском разговору са В.В. Путином. Наратив о промени државног политичког курса, и то преусмереном према Истоку, тренутно се комбинује са претходним наративом о српском бескомпромисном миротворству и неумитном путу ка светлима Европске уније. Као и обично, Александар Вучић оставља обоја врата отвореним а гласачко тело збуњеним, премда су вратанца од Европске уније за Вучићев апарат била увек знатно отшкринутија. Да ли су западни политичари овога пута претерали са притисцима (њима се сада јако жури јер спасавају у свету што се спасти може) и натерали Вучића да отворено тражи помоћ Москве или се ради о пажљиво планираном завршном чину предаје Косова и Метохије у којем је митровички инцидент само једна фаза у лукаво осмишљеном плану?

„Четири српска министра, од којих су само двојица успешно стигла до Митровице, кренула су на крајње неуобичајено организован округли сто о унутрашњем дијалогу и били пред камерама злостављани и понижавана од стране 200 шиптарских лоше обучених специјалаца“.

Да сам за нијансу сумњичавији, рекао бих својим колегама да је овај сценарио највероватније уобличио креативни маг реал-политичких тактика  Беба Поповић, који је такође осмислио и „покушај пуча“ од стране недемократских Срба и Руса на дан избора у Црној Гори 2016.

Желим да верујем, упркос одређеним сумњама,  председнику Вучићу да после низа лоших политичких и економских потеза озбиљно припрема прелазак Србије у руско-кинески геостратешки табор. Ипак, имам утисак да поред моје велике маленкости и мудри Владимир Владимирович има сличну дилему.