OД МУЛТИПОЛАРНОГ КА БИПОЛАРНОМ СВЕТУ

                  Александар Теодоровић                  Август, 2018.

Свет се у 2018. дефинитивно раздељује на два основна цивилизацијска блока: глобалистички и суверенистички. Услед убрзаног престројавања држава, мултиполарност као принцип постаје застарео. Остаје ли стратегија лажне српске неутралности одржива у наредним месецима?

 

Августа 2008., у сукобу изазваном од стране Нато алијансе, руска војска је на територијама република Осетије и Абхазије за мање од 24 часа поразила грузијске оружане снаге, војне формације под контролома Американаца.  Oве две области  су вековима политички биле окренуте ка Москви и руска држава је у тим тешким тренуцима (само)заштитнички реаговала. После муњевитог пораза, ментално поремећени председник републике Грузије  Михаил Шакашвили је пред ТВ камерама дословно жвакао своју кравату а глобалистички комесар Ричард Холбрук киптао је од беса и резигнирано критиковао квалитет руских војних униформи.

Био је то уједно и крај такозваног моно-поларног светског поретка са Сједињеним државама као једином империјом, периодом који није потрајао ни пуних 20 година. Наступила је ера мулти-поларног света у којем се наједном појавило неколико снажних супер-држава попут Русије, Кине и Индије, а по некима и Бразил. Америка, тада под апсолутном контролом глобалистичких елита, покренула је неколико политичких криза и скупих ратова који су имали сврху да дестабилизују Русију и Кину и преотму им контролу траса за енергенте. Индија премијера Модија  држала се одмерено, градећи добре односе са Русијом али истовремено није прекидала своје старе везе са Англо-саксонским светом. Бразил, због интервенција домаће нео-либералне елите, ипак није успео да себе уврсти у овај ексклузивни клуб.

Све супер-државе мултиполарног периода карактерише редефинисање свог политичког и културног  идентитета. Сједињене државе и већина њене финасијски и правно обогаљене средње и ниже класе тонуле су у тихо незадовољство праћено серијом нејасних војних пораза, таласима латино емиграната и бројним масакрима у својим образовним установама. Кина се убрзано навикавала на своју нову улогу економског и војног џина, уједно се трудећи да купује време за себе и да избегава оштрије међународне конфликте. Путинова Русија је имала нови драматичан период прожет јаким притисцима са Запада и убрзаном изградњом модерног војног арсернала, истовремено не контролишући своју недобронамерну економску елиту која је и дан данас ослабљује.

А онда је 2018. наступила друга година председничког мандата Доналда Џ. Трампа. За добре познаваоце прилика у тој земљи, Трампова победа на изборима 2016. и није била превелико изненађење. Промене у законодавству, агресивна промена културног обрасца  и false flag („лажна застава“) операција рушења Кула близнакиња створиле су неисказано али велико незадовољство међу Американцима, и то највише онима из централног дела федерације. „Просвећени“ снобови са источне и западне обале углавном су некритички усвајали понуђени лево-либерални дискурс, постајући ослонац глобалистичког блока  Клинтониста, Буш(ман)а, Рокафелера, Сороша…Међутим, мало је познато да је најважнију улогу у отрежњењу Америке одиграло  конзервативно крило америчкје војске (понекад званог „ХУНТА“ у либералним гласилима) и руководства војних и морнаричких обавештајних служби. Схвативши после напада изведених 11. септембра 2001. у какво политичко расуло Сједињене државе клизе, одлучили су да покрену комплексну операцију стабилизације и враћања Сједињених држава својим изворним вердностима. Уместо војног удара у Вашингтону, војска, морнарица  и њене обавештајне службе су створиле дугорочан и сложен план који је по сваку цену искључивао могућност избијања грађанског рата. За главног протагонисту је изабран магнат Доналд Џ. Трамп и не треба да нас чуди што је садашњи председних веома издашан по питању војног буџета Америке .

Сви ови догађаји, а и ширење интренет технологије као главног извора алтернативних вести и слободне мисли, довели су до промене свести код многих људи, а такође и не малог броја политичара. Идеја о мрачној будућности, прожета јасним доказима да глобалистичке лево-либералне и нео-конзервативне (1.) елите уништавају вишемиленијску културну матрицу и економску базу већине држава, довеле су до рађања новог популизма. Овога пута популисти су стали у одбрани старих друштвених вредности и прогресу заснованом на поштовању традиције. Сходно овоме, дошло је до пребројавања и преспајања држава у свету, покренутом заједничком потребом за супротсављање погубном утопијском глобализму; свет се тренутно убрзано дели на суверенистички и глобалистички блок.

Принцип плурализма, доминантан код суверенистичког блока, супротставља се владајућем принципу монизма Новог светског поретка. Политички полицентризам  поново постаје доминантан принцип слободарских народа а нужни минимум суверенитета сваке државе постоји као основна ћелија старог, али истовремено препорођеног поретка на планети. Космолошка борба Добра и зла или Бога и ђавола прелама се и у новој политичкој подели у свету и постаје њена метафизичка рефлексија;  суверенизам држава и склоност ка повратку сопственим традицијама очитава се као поштовање Божанског принципа а визија сивог и насилно уједињеног света постаје одраз воље нечастивог. Овако редефинисани плурализма постаје покретач стварања новог биполарног политичког света. Консеквентно, долази до јасног сукоба два опречна цивилизацијска кода; једног обоженог и слободарског те  другог поробљивачког и поринутног у опсесивни материјализам и блато најцрње езотерије.

Ова убрзана деоба биће подложна разноликим променама али се сада ипак јасно оцртавају њене главне контуре. Русија као творац БРИКС-а, Кина, Трампова Америка, Штрахеоава Аустрија, Орбанова Мађарска те и од скора Салвинијева  Италија постају носиоци суверенистичког блока док Америка дубоке државе, Виндзорска Енглеска , Канада, Немачка „мајке“ Меркел  и Скандинавија остају темељи глобалистичког блока. Постоје и постојаће земље са променљивом орјентацијом, државе попут нпр. Француске, дубоко подељене Северне Америке, Хрватске и Бугарске које ће дубоко преиспитивати своје интересе и можда поново мењати свој табор. Такође, није немогућ сценарио по којем ће земље попут Турске, Кубе или Киргистана прећи у табор глобалиста. Србија, попут нпр. Грчке, Аргентине и Украјне  тренутно припада групи земаља које су у стању политичке  шизофреније;  владајућа елита је листом глобалистичка а народ махом суверенистички опредељен.

Катастрофална про-глобалистичка политика председника Александра Вучића веома је ослабила Србију и ставила га у исти кош са издајничком кохортом састављеном од  другосрбијанских ауто-шовиниста, реанимираног ДОС-а, армије невладиних организација (које управо финасира српска влада) и Милошевићевског отпада.  Међутим, Александар Вучић се у својим политичким калкулацијама дилетатнтски прерачунао; блок суверенистичких народа убрзано јача и полако дроби глобалисте а пет милиона долара које је АВ поклонио Хусеину Обами и Клинтоновој фондацији су један од воденичних каменова који му висе о врату и полако га гуше. Поставља се питање колико ће још штете Вучић, контролисан највише од стране Британског фактора, успети да нанесе српском народу пре него што буде био „замољен“ (најврероватније од странаца) да оде са власти? За КиМ и Републику Српску време убрзано куца и води се интернационализована борба да те области остану или се пак одстране из корпуса Српских земаља. Државе Израел, Ватикан (не за дуго), Русија, Кина, Шпанија и још неколицина  раде на очувању интегритета ове две српске територије. Са друге стране, већи део земаља ЕУ-а предвођен Немачком, Америчка дубока држава и сада већ опсесивна Британија делују у правцу постепеног али и потпуног уништења српског народа. На скорашњем скупу ЕУ у Софији званично је враћена повеља 1244. као правни модел (Анекс финалног документа, тачка 17.) по којем ће се у будућности решавати питање КиМ-а али су то овдашњи главни медији итекако прикрили. Вучићева мантра о „болним компромисним потезима“ и „спречавању будућих ратова на југу“ из дана у дан губи било какав смисао а дискурс бескомпромисног пута ка ЕУ постао је предмет свакодневних кафанских шала. Ипак, не смемо смети са ума да за председника имамо психички оштећеног клептократу који је спреман да испуни било какав захетв страног фактора, истог оног који га је и поставио на власт. Уобичајно прецењујући своје интелектуалне и политичке капацитете, Вучић би највише волео да потпуно преда КиМ Шиптарима а да народ то доживи као победу Србије и доказ политичке мудрости самог председника. У истрајности на овом путу велеиздаје, на руку му иду изнуренист народа од скорашњих ратова, сиромаштво, остаци титоистичке матрице а и недовољна политичка култура просечног грађанина. Међутим, код већине становништва архиетип о Косовском завету и елементарни, на моменте жилави патриотизам СПЦ-а ипак нису уништени. То је она црвена линија коју српски нео-либерали и страни контролори, упркос константном специјалном рату,  ипак нису успели да покидају.  У корист нам такође иду и интензивирани унутарњи  сукоби „државотворног“ нарко-картела са КиМ који се отима од контроле странцима и сходно томе самом себи копа гробницу.

Осаманест милиона долара је америчка дубока држава званично одвојила за финасирање разних активности које би требало да Републику Српску потпуно потчине вољи џамахирије у Сарајеву. Народу РС-а не иде на руку ни висок степен корупције и сујете који влада у елити РС-а, предвидљиво и додатно подстакнутом од стране глобалиста. Избори у октобру ће битно утицати на будућност РС-а; изгуби ли Додиков СНСД на изборима, даље убрзано растакање РС-а ће се наставити а Дејтонски споразум постати магловита успомена. Ипак, наду улива тиха али и нешто појачана руска и израелска дипломатија те скорашња посета Бања Луци Трамповог незваничног али утицајног емисара Стив Бенона. Ова посета је уједно и симптом нечег што би требало да се догоди у наредних годину дана; Трамп и његов саветник за безбедност америчке државе Џон Болтон би требало да се прецизније огласе по питању КиМ-а и РС-а. Иако се по својим убеђењима сматра нео-конзервативцем, господин Болтон је заклети противник сваке форме муслиманског тероризма. (2.). Реално је за очекивати да ће се тај иступ догоди у неком периоду после 6. новембра, иначе дана избора у америчком конгресу и сенату. Преживи ли Доналд Трамп те изборе, тада ће нам неке битне ствари постати јасније.

 

(1.) Не сме се бркати нео-конзервативизам са старим европским и америчким идејама конзервативизма. За разлику од традицоналног конзервативизма, нео-конзервативизам је релативно нови али истовремено и ретроградни политички покрет који је по идејама веома близак троцкизму и давно напуштеним идејама европског феудализма.

(2.) Пре више од једне деценије, Џон Болтон је изјавио да је политика Америке према Албанцима погрешна и да ће у будућности завршити у изазивању рата између Савеза Православних балканских држава и Албанаца. Тиме је отворено опонирао ставове политичког круга којем је тада истовремено и припадао