Сетимо се на данашњи дан 17. март

Велика Повеља за велика дела!

Главни одбор свих завичајних удружења Косова и Метохије одлучио је да Професору др. Мили Алечковић Николић додели „Велику Повељу за велика дела”, која се дарује у знак захвалности према изузетним људима, у земљи и свету.

„Одличје које сам добила од Срба са Косова и Метохије поклонила сам нашим средњевековним неимарима… На Космету сам оно што смо сви ми одувек, само спроводник, само карика и веза са дугим ланцем наших предака…“

У Србији Главни одбор свих завичајних удружења Косова и Метохије одлучио је да Професору др. Мили Алечковић Николић додели престижно знамење „Велику Повељу за велика дела”, која се дарује у знак истинског поштовања и захвалности према изузетним људима, осведоченим борцима за Косово и Метохију, у земљи и свету. Ово признање до сада добио је још само руски амбасадор у Београду, господин Александар Алексејев, аустријски писац Петер Хандке и глумица Ивана Жигон. Др Мили Алечковић Николић, академик др Светомир Стожинић уручио је недавно одличје као неустрашивом и непоколебљивом борцу за помоћ Косову и Метохији. Како је истакао, витешки је војевала где год је у свету ногом крочила, а сувишно је говорити шта је све у матици урадила за свој народ.

Велика повеља за велика дела свакако је прави повод за разговор са др. Милом Алечковић – Николић, која наравно, не крије задовољство, понос, али и неку притајену сету.

• Шта за вас значи чињеница да се вреднује ваш допринос у науци, али итекако поштује ваша бритка битка за Космет?

–Повеља Срба са Косова и Метохије ми је најмилије признање. Понекад човек није у стању правим речима да опише та осећања. Речју, блиставо поимање да има наде, да ништа није узалуд. Кроз мисли ми прођу све оне године одлазака, путовања, суочавања са патњама нашег народа, туге због порушених српских светиња, цркава, манастира, страшних слика над нашим косметским згариштима. Моји сународници из најугроженијег дела Србије су се сетили нас који се боримо по свету. Велика је част добити Повељу, заједно са нашим Парижанином Хандкеом. Али, одличје које ми је припало, не верујем да реферира само на мој кратки индивидуални живот. Мислим да она иде даље у прошлост. Јер, шта је наш индивидуални живот?

• Добили сте титулу почасно одбрањеног доктората на Сорбони 1994 године, па награду за достигнућа у хата-јоги у Њу Делхију 1979, Захвалницу Свесловенског Конгреса у Прагу 1998. године, Повељу „Мокрањчевих дана” у Србији 2004. и недавно једно од најзначајнијих признања Срба са Косова и Метохије.

– Вредни радници и борци за глобалистички, хегемонистички и монополистички свет предвођен комплетном американизацијом у култури и медијима, различити „културолози и новинари” који послушно уводе САД цензуру у културни живот Србије, редовно себе награђују, односно једни друге, из истих тих фондова који су им дати за разне „политичке и друге изузетности”, који су одвојени као „новац за прање новца” по колонијама. Колико знам, добијају учестало, не симболичне, већ велике новчане награде.

Ми, који не размишљамо у категоријама инструменталности и намештања партијских и „невладиних ” промоција, се не „награђујемо”, иако би свако од нас антиглобалиста требало да добије награду, ако ништа друго, барем за претрпљену патњу, за уложене нерве, веру у поштенији свет. Докторат који сам 1994. бранила на Сорбони пред много људи, читавих пет часова, оцењен је као почасно одбрањен.

• Када сте недавно причали о одласцима на Космет , рекли сте да сте тамо пустили корење, срасли са косовским божурима још у раном детињству.

– Стицајем околности. Живот је ваљда, тако удесио. Да није било баке по мајци Јелене Трпинац, која је цео свој живот посветила Косову и Метохији, учећи тамо и децу и одрасле, као дете никада не бих видела како на Космету живе и Срби и Албанци. Ми смо из Београда, а моји су пореклом из Војводине и Херцеговине. Три генерације смо у Београду и нико од нас није родјен на Косову, али српско Косово помаземо кроз три генерације. Јелена је себе целу дала Космету. Сад после толико година, кад боље размислим, бројни су функционери од разних влада бивали делегирани да се баве Косметом, а ништа за нашу јужну покрајину нису урадили. Али, Јелена, педагог, учитељ, хуманиста, је све оставила и отишла на Косово и Метохију да подучава и васпитава. Тако сам се још као дете упознала са животом људи на КиМ и заувек се емотивно везала за срце наше историје, за наше корене. Те нити су сада нераскидиве. Присећам се и путовања са покојном Десанком Максимовић и мајком на песничке сусрете „Лазар Вучковић” које је моја мајка и иницирала, и многе друге. Ишла сам, јер ме је Косово звало. И Даринка Јеврић, сада косметска легенда, била је део наше породице, затим Раде Златановић и многи песници. Никада нисам заборавила ни мајчине приче о оцу Макарију из Дечана, који је лик из детињства. Мислим да је ова Повеља, заправо, поред Ордена са КИМ Цара Дусана који имамо, признање целој породици. Ствари су врло једноставне. Манастири и цркве на Косову и Метохији прво су српски, па затим православни, па онда византијски, па онда хришћански, а онда и општечовечански. Дело никада не припада територији, оно припада генију који га је створио, његовом имену и његовом народу, а затим читавом човечанству. Манастире на Косову и Метохији градили су српски неимари, без обзира на утицаје и других архитеката (као, рецимо, у случају Високих Дечана).

Њихово дело и име мора да остане у времену, у тишини васионе, јер је рука уметника једино што вековима остаје после њега. Дете сам сликара и архитекте и сећам се да ми је покојни отац, који је због ратних драма и јасеновачких жртава био несрећан и никада се до краја није потпуно остварио, говорио да ће за њим рука ипак остати и да га то једино смирује. Ми смо сви дужни да поштујемо најосновније људско право уметника, да му се име, поред дела, упамти. Много је таквих Боројевић Рада и Рубљова у нашој словенској историји било. Боројевић Раде није био само лик из српске поезије, него је био стварни лик, и градио је у стварном камену. Кашанин је испод једне плоче у Љубостињи пронашао натпис на коме је писало: „сију Церков Боројевић Раде лета господњег…после Косовске битке”. Био је то дефинитивни доказ да Раде није само народна машта, него да је стварно постојао. Градио је Раде и сликали су Рубљови. Ми не смемо да их заборавимо, јер бисмо их тиме заувек убили. А по моралном и естетском праву свих векова, они су бесмртни.

• Безброј је примера у људској историји који поткрепљују вашу тврдњу.

–Наравно. Замак краљева Мајорке на југу Француске кога је француски краљ отео од Шпаније и припојио Француској заједно са великим делом земље, Французи никада нису именовали „француском заоставштином”, већ јасно кажу да је она „каталонска”. Ни у време највеће љубави Антонија и Клеопатре, никада египатске пирамиде нису проглашене „римском заоставштином”, већ су оне остале египатске. Кијевска лавра никада није постала „унијатска заоставштина”, иако се налази у данашњој Украјини, већ је она прва и највећа заоставштина старе Православне Русије одакле је досао један мој предак.

• Кажете да је преименовање српских манастира на Космету у „ косоварске” криминални чин.

– Манастири и цркве на Косову и Метохији не могу да буду „косоварска заоставштина”, чија год да то сутра буде земља. Они су били, јесу и остаће „српска заоставштина”. Цео свет мора да зна да су они српски, да су Православни, да су хришћански, а онда и општечовечански. Али, само тим редоследом!! Преименовање је криминални чин. То је убијање последњег људског права, права човека великог уметника на своје дело. Зар мислите да људска права не важе и за њега ? Управо ово је рекао руски председник Путин на једном предавању Французима и вечери у Паризу где сам га први пут видела, када су га новинари пропитивали о „људским правима”.

• Дали сте подршку владици Артемију када је огорчено реаговао на редослед обнављања српских разрушених манастира на КИМ који га је„случајно”, од УНЕСКА, заобишао. Вас често повезују са овом институцијом.

– Моја сарадња са УНЕСКОМ веома је дуга. Још као студент у Паризу, имала сам прилике да се упознам са радом ове институције, захваљујући интернационалном функционеру Леону Давичу. Касније сам упознала господина М-Боу који је водио УНЕСКО. Затим је дошла сарадња са Иранцем Абтахијем, изузетним човеком који је тада водио културне пројекте невладиних организација при УНЕСКУ. Па онда познанство са Мацуром. И, најзад, одлична сарадња са Кинезима, и посебно руским комисијама у УНЕСКУ на пројектима културе. Знам просто како дише та институција. Ту, да кажем, мисију, сам обављала у тишини, без неке претеране буке и помпе, као становник Париза и цовек добре воље. Мислим да сам тако много кориснија мом народу. Бусања у прса, грлате говоре, гламурозне пријеме одувају вихори времена, а када нешто истински чините, онда се томе и потпуно посветите.

• Рекли сте и то да наши „отежали функционери ” нису годинама могли да учине оно што је Малро успевао једним стихом, или Азнавур једним тоном?

–Да , то је само поређење. Ни у ком случају не желим да будем злонамерно, односно, погрешно, схваћена. Али, једина истина је следеће: прави људи могу све, брзо, једноставно, муњевито, њима је Бог дао силу, моћ… Они „други” не могу ништа годинама, деценијама, или не желе .

Иако сте професор медицинске психологије и антропологије и писац, завршили сте и курс рестаурације икона руске школе!?

– Док сам студирала, била сам гладна као и сви студенти на Западу. Наши стари су говорили: научи неки занат одмах, а после се даље школуј. За мене је то природно. Пронашла сам једну руску „бабушку”, која је држала курсеве у Француској. Могу да вам кажем само то да нема лепшег осећаја пред космичким феноменом Смрти и изчезнућа од тренутка када на икони враћате поглед у историју, или историји поглед. Ви тада векове чините бесмртним…

А после таквог васкрснућа, лако је писати и предавати психологију и антропологију… Да завршим, драгоцено одличје, Повељу коју сам добила од Срба са Косова и Метохије поклонила сам нашим средњевековним неимарима… Ту сам била оно што смо сви ми одувек, само спроводник, само карика и веза са дугим ланцем наших предака…

Милина витешка борба – До краја !!!

Са српском дијаспором свих година рата упорно, без страха, носила је помоћ, остављала новац за српску децу на Косову; бринула о нашим породицама које су тамо остале, доводила на КиМ Европљане, а 1992. и 1993. у Паризу дочекивала стегнутог грла и сузних очију, избеглице (и српске и албанске) са Космета. Одржала на париском „Радио Куртоази” 1995. чувено предавање о српском Косову. Учесник је безброј митинга и округлих столова у Француској (укључујући и француски Сенат). Посветила своју књигу етнопсихолошких есеја „О Дому и Искону”, углавном Косову и Метохији.

Писала Шираку, Вилпену и Путину годинама…Повела на Космет чувеног француског мајора Пјер Анри Бинела који је нашој војсци дао тачке гађања, бомбардовања, а касније, у затвору написао књигу „Злочини НАТО” У спаљени манастир св. Архангела за руке је водила Италијане који су се после прославили доношењем помоћи. Одржала о српском Космету предавање у Националном институту у Пекингу. Упутила протест УНЕСКУ када су српски манастири преименовани у „косоварске”, писала Бан Ки Муну о проглашењу Пећке Патријаршије за слободни центар свих Срба света, предлагала да се „Видовдански дани српске дијаспоре” одржавају на КиМ. Другу књигу „Ко то прича о Европи” посветила је трагичним догађајима 17. марта. Никада није заборавила Удружење киднапованих и отетих Срба… Они то најбоље знају!!!